Судска пракса

Кривично право

Суд је везан чињеничним описом кривичног дела а не и правном квалификацијом из оптужног акта, тако да су неовлашћена куповина и пренос алтернативне радње извршења кривичног дела неовлашћеног промета опојних дрога из чл. 246 ст. 1 Кривичног законика према правној квалификацији у време извршења кривичног дела, као блажег по учиниоца према прописаној казни, а не продуженог кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога .

По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепени суд закључио да начин одласка окривљеног у П., кратко задржавање у том граду са лицем кога окривљени зна по надимку „Б." и набавка куповином опојне дроге кокаин у количини од 50,10 грама, према уговореној цени, који новац окривљени није имао код себе, наводећи да ће повратком у Б. сакупити од својих познаника и пријатеља који имају новца и којима није било битно колико ће дати новца и колико ће набавити кокаина, да окривљени није зависник од употребе ове опојне дроге већ да је само повремено користи, да дрогу из возила у покрету избацује да је полиција не би пронашла, довеле су до правилног и несумњивог закључка првостепеног суда да је окривљени опојну дрогу неовлашћено купио ради продаје, а потом је неовлашћено преносио ради продаје у кретању возилом ка Београду. С тим у вези, правилно првостепени суд није прихватио одбрану окривљеног да је опојну дрогу кокаин купио за сопствене потребе, јер је таква одбрана окривљеног и по налажењу Апелационог суда, а како је то правилно закључио првостепени суд, неуверљива и нелогична, пре свега с обзиром на количину пронађене дроге, посебно с обзиром и на врсту опојне дроге која је скупа на тржишту, а окривљени у току поступка није доказао да има реалне изворе прихода за новац који би му служио за набавку опојне дроге, с обзиром да је без прихода и имовине, па је нелогично да неко ко је незапослен одједном набавља велику количину скупе опојне дроге за износ од 2.000 еура искључиво за своје потребе.

На правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио кривични закон, где је закључио да се у радњама окривљеног садрже законска обележја кривичног дела недозвољено држање и стављање у промет опојних дрога из чл. 246 ст. 1 Кривичног законика према правној квалификацији у време извршења кривичног дела, као блажег по учиниоца према прописаној казни, имајући у виду касније измене Кривичног законика („Службени гласник РС" бр. 72/09), а све у складу са одредбама чл. 5 ст. 1 Кривичног законика, правилно не прихватајући правну квалификацију из оптужног акта, да се ради о продуженом кривичном делу неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога, имајући у виду да се ради о трајном кривичном делу, где су неовлашћена куповина и пренос алтернативне радње извршења истог кривичног дела у погледу неовлашћеног промета опојне дроге, правилно закључујући да је првостепени суд везан чињеничним описом кривичног дела а не и правном квалификацијом. Такође је правилно првостепени суд закључио да је окривљени поступао са директним умишљајем, о чему је у пресуди дао довољне и јасне разлоге, које у свему као правилне прихвата и другостепени суд.

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1-3843/10 од 24.08.2010. године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр.81/10 од 15. априла 2010. године

Нејасна је изрека пресуде суда где се наводи да је оптужени опојну дрогу купио за сопствене потребе а без утврђења о којој се количини ради.

Основани су жалбени наводи јер се из изреке пресуде закључује да је од оптуженог дана 15. јуна 2… године одузета и марихуана коју је купио за сопствене потребе, али без утврђења о којој количини се ради, па из даљег текста изреке остаје нејасно да ли је и која количина марихуане, везана за радње извршења кривичног дела под тачком 1. односно кривичног дела из чл. 246а ст. 1 КЗ, код оптуженог уопште пронађена и одузета, што изреку пресуде чини неразумљивом, а с обзиром да у образложењу пресуде на страни 10. првостепени суд утврђује да количина од 5 грама марихуане, коју је почетком маја оптужени купио за сопствене потребе, приликом претреса није ни пронађена, па је изрека пресуде противречна разлозима изнетим у погледу наведене околности. Основано се истиче жалбом Вишег јавног тужиоца да су неразумљиви разлози и неправилни закључци првостепеног суда у погледу процесних претпоставки за коришћење доказа изведених у истражном поступку саслушањем малолетних лица, с обзиром да је првостепени суд закључио да не може користити исказе малолетних сведока из истражног поступка, јер нису позвани у суд преко родитеља. Првостепени суд је био дужан да цени и исказе тих саслушаних сведока, тада малолетних лица, који су дати у истражном поступку с обзиром да су та малолетна лица саслушана пред истражним судијом Окружног суда у У., у складу са тада важећим одредбама ЗКП, те се не ради о доказима на којима се не може заснивати пресуда, с обзиром да у списима постоји допис Окружног суда у У. из ког дописа произилази да су малолетници уз помоћ ОУП И. управо позвани преко њихових родитеља, у ком смислу је дат налог истражни судија.

 Због наведених пропуста побијана пресуда се мора укинути у целости а у поновном поступку првостепени суд је дужан да правилно и потпуно утврди чињенично стање и након правилне оцене изведених доказа и одбране окривљеног, правилном применом закона, донесе закониту пресуду, у којој је дужан да изнесе потпуне и уверљиве разлоге о свим одлучним чињеницама и својим закључцима. Посебну пажњу треба првостепени суд да обрати и правилно утврди да ли је опт. држао опојну дрогу марихуану у мањој количини ради сопствене употребе, када је те радње извршио, као и да утврди да ли је или није одузета нека количина марихуане од оптуженог, која је намењена његовој сопственој употреби, при чему је дужан првостепени суд да о донетим закључцима изнесе ваљане разлоге и образложи евентуални закључак да је нека количина марихуане за сопствену употребу, а нека друга за стављање у промет.

Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1-3910/10 од 30.08.2010. године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр. 2/10 од 19.04.2010. године

Кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из чл. 246 а ст.1 Кривичног законика представља само оно неовлашћено држање тих препарата и супстанци које је намењено за сопствену употребу и то у мањој количини.

По налажењу Апелационог суда жалба окривљеног С.М. због повреде кривичног закона није основана. Наиме, неосновано у својој жалби окривљени наводи да је осуђен на казну затвора на основу закона који не постоји у законику Републике Србије.

Наиме, тачно је да је Законом о изменама и допунама Кривичног законика у чл. 95 прописано да се из назива кривичног дела из чл. 246 Кривичног законика брише реч „држање" , но из тога не произилази да је кривично дело неовлашћеног држања опојних дрога из чл. 246 ст. 3 Кривичног законика у потпуности престало да постоји као кривично дело. Ово стога што је наведеним изменама и допунама Кривичног законика неовлашћено држање опојних дрога, као кривично дело прописано одредбом чл. 246а, која гласи „ко неовлашћено држи у мањој количини за сопствену употребу супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се новчаном казном или затвором до 3 године, а може се ослободити од казне". Дакле, за разлику од одредбе чл. 246 ст. 3 КЗ, која је важила у време извршења кривичног дела према којој је кривично дело представљало свако неовлашћено држање супстанци" препарата који су проглашени за опојне дроге, без обзира на количине и мотиве држања Законом о изменама и допунама Кривичног законика који се примењује од 11.09.2009. године, прописано је да кривично дело представља само оно неовлашћено држање тих препарата и супстанци које је намењено за сопствену употребу и то у мањој количини, а што је првостепени суд правилно утврдио у радњама окр. С. М.

Пресуда  Апелационог суда у Крагујевцу Кж-1-3158/10 од 22.07.2010.године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр.58/10 од 26.02.2010. године

Трошкови сведока настали у току кривичног поступка

Пресудом Вишег суда у У. К.бр.69/10 од 18.03.2010. године окривљени је оглашен кривим због кривичног дела насилничко понашање на спортској приредби из члана 20. став 1. Закона о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама и изречена му условна осуда, утврђена му казна затвора од пет месеци и истовремено одређено да се казна неће изршити ако у року од две године не учини ново кривично дело. О трошковима кривичног поступка остало је да се одлучи посебним решењем. Увидом у списе предмета се утврђује да су из средстава суда плаћени трошкови превоза сведоцима Ж. П. и Н. К. у износу од 3.114,00 динара. Стога је обавезан окривљени да плати трошкове кривичног поступка Вишем суду у У. у износу од 3.114,оо динара, на основу члана 196. ст.1. у вези члана 194. став 2. ЗКП

Решење Вишег суда у Ужицу К. бр.69/10 од 30.08.2010.године

Суд ће применом, одредаба о стицају, приликом утврђивања јединствене казне затвора узети у обзир појединачне казне затвора које су претходно утврђене, и имати у виду да је јединствена казна адекватна како са становишта индивидуалне тако и генералне превенције сходно чл. 4 и 42 КЗ тако и тежини извршених кривичних дела и степену кривице окривљеног.

Испитујући одлуку о кривичној санкцији, сходно наводима жалбе окривљеног и његовог браниоца, као и Вишег јавног тужиоца у У., Апелациони суд налази да је првостепени суд приликом доношења одлуке о врсти и висини кривичне санкције имао у виду све околности од значаја за одмеравање казне предвиђене чл. 54 КЗ, па је правилно од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио признање кривичног дела из чл. 246а ст. 1 КЗ и даје предао опојну дрогу овлашћеним радницима ПУ, а од отежавајућих околности да је раније кривично осуђиван, па је правилно окривљеном утврдио појединачне казне затвора а потом је правилно узео као утврђену казну затвора у трајању од 1 (једне) године због продуженог кривичног дела тешка крађа из чл. 204 ст. 1 тач. 3 у вези чл. 61 ст. 1, 4 и 5 КЗ по правноснажној пресуди Општинског суда у П. К.бр. 180/06 од 17.04.2008. године, па је правилно окривљеног за наведена кривична дела у стицају на основу чл. 60 ст. 2 тач.2 КЗ, осудио на јединствену казну затвора у трајању од 2 (две) године. По оцени Апелационог суда изречена казна затвора у трајању од 2 (две) године је довољна и нужна за остваривање сврхе кажњавања како са становишта индивидуалне тако и генералне превенције сходно чл. 4 и 42 КЗ и адекватна је тежини извршених кривичних дела и степену кривице окривљеног.

Правилна је и одлука првостепеног суда о мери безбедности обавезног лечења наркомана која ће трајати док постоји потреба за његовим лечењем али не дуже од 3 (три) године, будући да је првостепени суд правилно утврдио да су се стекли законски услови за изрицање наведене мере безбедности предвиђени одредбама чл. 83 КЗ, с обзиром да је окривљени кривично дело извршио услед зависности од психоактивних супстаници, те да постоји озбиљна опасност да ће услед ове зависности и даље вршити иста или слична кривична дела а жалбеним наводима браниоца окривљеног се не доводе у сумњу чињенични и правни закључци првостепеног суда у погледу изречене мере безбедности који су у свему правилно засновани на налазу и мишљењу вештака неуропсихијатра, који је првостепени суд правилно ценио и прихватио а за своје уверење дао довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд. Како се у изјављеним жалбама не наводе нове чињенице и околности које би биле од значаја за одлуку о кривичној санкцији и евентуално изрицање веће или мање казне, већ се само указује на околности које је приликом одмеравања врсте и висине казне,првостепени суд имао виду и правилно ценио, то Апелациони суд изјављене жалбе у погледу одлуке о кривичној санкцији оцењује неоснованим.

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж1.бр.4299/10 од 17.09.2010. године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр.76/10 од 14. 05. 2010. године

У фази привременог одузимања имовине циљ суда није да потпуно, поуздано и дефинитивно утврди све одлучне чињенице већ се суд бави само утврђивањем имовине, основаном сумњом да је та имовина у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног и основаном сумњом да је иста проистекла из кривичног дела у смислу чл. 3 ст.2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Пред Вишим судом у У. води кривични поступак против окривљеног П. и др., због основане сумње да је учинио кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 359 ст. 3 у вези ст. 1 и 4 у вези са чл. 33 и 34 Кривичног законика, а првостепени суд је поступао по захтеву за привремено одузимање имовине Вишег јавног тужиоца у Ужицу ОИК.број 8/09 од 23.08.2010.године, и привремено одузео имовину за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела учињеног од стране окривљеног П., а реч је о непокретној имовини која се налази на територији месне надлежности Вишег суда у У., па је исти био месно и стварно надлежан за одлучивање, а с обзиром на фазу поступка у којој је побијано решење донето, председник већа је овлашћен на доношење истог.

Првостепено решење о привременом одузимању имовине, садржи у изреци и образложењу све податке који су по одредбама чл. 25 ст. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, потребни и то: податке о власнику, опис и назив кривичног дела, детаљне податке о имовини која се привремено одузима, околности из којих произилази основана сумња да је имовина проистекла из кривичног дела, разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се имовина одузима, а то је да мера траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, из којих разлога се навод из жалбе да је побијано решење незаконито, да нема разлог о одлучним чињеницама, нити разлоге о начину утврђивања тих чињеница и оцену доказа, показују неоснованим. Стога је правилно је првостепени суд у побијаном решењу расправио три кључна питања: да ли власник из захтева поседује наведену имовину, да ли постоји основана сумња да је та имовина проистекла из кривичног дела, и да ли постоји опасност да би касније одузимање те имовине било отежано или онемогућено.

Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж1.бр.2-1255/10 од 15.09.2010. године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр.103/10 од 26. 08. 2010. године

Kривично процесно право

ПРИТВОР

1. Веће налази да и даље стоје разлози из члана 142 став 1 тачка 1 ЗКП за продужење притвора окривљеном, будући да је окривљени лице без сталног запослења, а из његове одбране се утврђује да је у ранијем периоду, четири године живео и радио у Норвешкој, Шведској и Немачкој, да је у Норвешкој упознао садашњу супругу, која је држављанка Пакистана, што су све околности које указују на опасност од бекства, чиме су испуњени услови за продужење притвора, на основу члана 142. став 1. тачка 1.ЗКП.

У поступку истраге, потребно је да се у својству сведока испитају накнадно предложени сведоци од стране браниоца окривљеног, што су особите околности које указују да би окривљени боравком на слободи могао ометати поступак утицањем на сведоке, чиме су испуњени услови за продужење притвора на основу члана 142 став 1 тачка 2 ЗКП.Веће налази да је продужење притвора окривљеном оправдано и на основу одредбе члана 142 став 1 тачка 5 ЗКП, јер је за кривично дело које се окривљеном ставља на терет прописана казна затвора преко 10 година, а продужење притвора је оправдано и због посебно тешких околности кривичних дела, која се огледају у чињеници да је кривично дело извршено према оштећеној у просторијама куће оштећене, употребом опасног средства, ножа, уз учешће још једног лица чији идентитет није утврђен.

Решење Вишег суда у Ужицу Кв.бр.369/10 од 17.09.2010.године

2. Из списа предмета се утврђује да је притвор окривљеном продужен на основу члана 436. став 1. тачка 2. ЗКП, а у вези члана 142а став 1. ЗКП, у трајању до још месец дана, који по овом решењу може трајати најдуже до 30.09.2010.године у 21,55 часова. Одредбом члана 436. став 3. ЗКП предвиђено је да се у погледу притвора, од предаје оптужног предлога до изрицања првостепене пресуде, примењују сходно одредбе члана 146. овог законика, с тим што је веће дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор.Одредбом члана 142а став 4. ЗКП прописано је да се о саслушању или седници већа на којој се одлучује о притвору води посебан записник који се прилаже списима.

Имајући у виду напред наведене законске одредбе, те чињеницу да у списима предмета недостаје посебан записник о седници на којој се одлучивало о притвору, побијано решење је захваћено битном повредом поступка из којих разлога је морало бити укинуто.С тога ће у поновном поступку првостепени суд, имајући у виду напред наведено, отклонити битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 2. ЗКП, након чега ће поново испитати разлоге за продужење притвора према окривљеном и одлуку донети на законит начин.

Решење Вишег суда у Ужицу Кж.бр.35/10 од 10.09.2010.године и решење Основног суда у Пријепољу Кв.бр. 224/10 од 27.08.2010. године

3. Окривљени се није одазивао на позив суда јер му се позив није могао уручити из разлога јер није боравио на адреси коју је пријавио приликом давања одбране, у току истраге и када је био упозорен да је дужан да пријави сваку промену адресе док траје кривични поступак који се води против њега. Окривљеном је покушана достава позива за главни претрес заказан за 10.2.2010.године, који претрес није одржан, те је првостепени суд у два наврата издао наредбе за принудно довођење окривљеног Полицијској управи у У., међутим ове наредбе нису извршене јер се по извештају полиције окривљени налазио на подручју С., на непознатој адреси. У извештају полиције је наведено да су полицијски службеници ступили у контакт са окривљеним путем телефона и обавестили га о датуму одржавања главног претреса, а окривљени се није појавио на главном претресу, па је донето решење којим је према окривљеном одређен притвор, на основу члана 142.став 1. тачка 1.ЗКП. На главном претресу поводом одлуке о притвору дана 14.09.2010.године, окривљени је навео да је боравио у ББ. Из напред наведеног произилази да постоје околности због којих је притвор одређен, односно да ће окривљени да се крије, па постоји могућност не уручења пресуде и других аката суда, а такође постоји и опасност од бекства, што су разлози из члана 142 став 1. тачка 1. ЗКП, да се према окривљеном притвор продужи након изрицања пресуде, а до упућивања окривљеног у установу за издржавање казне.

Решење Вишег суда у Ужицу Кж.бр.37/10 од 21.09.2010.године

4. Веће Вишег суда налази да су испуњени услови предвиђени одредбом чл.142.ст.1.тачка 5.ЗКП за продужење притвора окривљеном. Наиме, будући да се окривљени оптужницом надлежног тужиоца терети да је учинио кривично дело убиство из чл.113.КЗ, за које је прописана казна затвора преко 10 година, те да је дело у питању учинио тако што је у оштећеног испалио велики број хитаца, Веће Вишег суда налази да наведене околности у погледу запрећене казне и начина извршења кривичног дела за које се терети, оправдавају његово даље задржавање у притвору у смислу наведене законске одредбе.

Решење Вишег суда у Ужицу Кв.бр.228/10 од 23.4.2010.године

5. Разлози из члана 142.став 1.тачка 3. ЗКП због којих је притвор против окривљеног одређен и продужен и даље постоје. До сада је окривљени осуђиван због кривичног дела из чл.245.ст.1.КЗ СРЈ пресудом Окружног суда у Ужицу К.бр.50/94 од 28.12.1994.године, на казну затвора у трајању од 6 месеци условно на годину дана. Окривљени је без запослења и без прихода, а према одбрани коју даје, продаја опојне дроге коју, и према налазу вештака неуропсихијатра, повремено користи, без клиничких знакова токсикоманске зависности, била је извор прихода за окривљеног и породично домаћинство, а вршена је свим лицима која су то од њега тражила. Тиме на страни окривљеног постоје особите околности које оправдавају бојазан да би окривљеним пуштањем на слободу могао поновити кривично дело.

Решење Вишег суда у Ужицу Кв.бр.315/10 од 29.7.2010.године

6. Oсновано је и одређивање притвора на основу одредбе чл.142.ст.1.тачка 3.ЗКП, будући да из списа предмета произилази да окривљени, према сопственом навођењу, повремено користи опојне дроге, односно да је раније користио марихуану, док задњих месеци узима „спид“, при чему је и пресудом Вишег суда неправноснажно осуђен на казну затвора у трајању од две године, због кривичног дела из члана 246. став 1.КЗ, што су особите околности које указују да би будући на слободи окривљени могао поновити кривично дело.За кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из чл.246.ст.1.КЗ , за које је окривљени основано сумњив, запрећена је казна затвора преко 10 година, а количина прашкасте материје сумњиве на синтетичку опојну дрогу „спид“, која је пронађена код окривљеног, у бруто маси око 100 грама, те велика тржишна вредности исте, представљају посебно тешке околности кривичног дела, и оправдавају одређивање притвора по основу одредбе чл.142.ст.1.тачка 5.ЗКП.

Решење Вишег суда у Ужицу Кв.бр.316/10 од 29.7.2010.године

Оцена стварне надлежности

Одредбом члана 359.став 1.КЗ за кривично дело злоупотреба службеног положаја прописана је казна затвора од шест месеци до пет година, док је за кривично дело несавестан рад у служби из члана 361. став 1.истог законика, прописана новчана казна или затвор до три године. Сходно наведеном, одлучујући о стварној надлежности Виши суд налази да је за поступање у предметној кривичној ствари стварно надлежан основни суд, сходно члану 22. став први Закона о уређењу судова, којим је прописано да је основни суд надлежан да у првом степену суди за кривична дела за која је као главна казна предвиђена новчана казна или казна затвора до десет и десет година.Истовремено пазећи и на месну надлежност, а код чињенице да је окривљени радњу извршења кривичног дела, које му је стављено на терет, предузео на подручју месне надлежности Основног суда у П, то веће, сходно члану 17.став 1.КЗ, налази да је за вођење овог кривичног поступка стварно и месно надлежан Основни суд у П.

Решење Вишег суда у Ужицу Кв.бр.308/10 од 22.7.2010.године

Приговор против оптужнице 

Докази и чињенице прикупљени у току истраге дају довољно основа да се подигне оптужница против окривљеног Н. М., због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика. У приговору се наводи да из доказа који су изведени у поступку истраге не произилази основана сумња да је окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет. По оцени већа, ови наводи су неосновани. У поступку истраге су изведени докази из којих произилази основана сумња да је окривљени извршио кривично дело за која се терети. У поступку по приговору на оптужницу, веће не може вршити оцену доказа, већ само испитује оптужницу и цени да ли је прикупљено довољно доказа из којих произилази основана сумња, а изведени докази ће бити цењени на главном претресу. Из напред наведених разлога, наводи изнети у поднетом приговору против оптужнице, одбијени су као неосновани.

Решење Вишег суда у Ужицу Кв.бр.367/10 од 21.9.2010.године

Парнични поступак

Новчано кажњавање старнке због недостављања исправа.

Уколико парнична странка, не поступи по налогу суда и не достави исправе које држи или противно уверењу суда не признаје да се исправа налази код ње, нема законског основа да буде кажњена новчаном казном, у смислу члана 189 и 243 ЗПП, већ ће суд ценити од каквог су значаја те чињенице за окончање спора, према правилима о терету доказивања из члана228 и 231 ЗПП.

Из образложења:

Првостепени суд је донео побијано решење  којим кажњава туженог новчаном казном од 30.000,00 динара, а на основу члана 189 став 1. ЗПП, а из разлога што тужени није поступио по налогу првостепеног суда и доставио тражену документацију везану за евиденцију о раду и заради тужиоца из овог спора. По оцени Вишег суда у конкретном случају није имало места примени члана 189 ЗПП, јер је истим прописан начин кажњавања трећих лица који ометају предузимање парничних радњи и достављање писмена или списа, а не парничних странака.

Процесна ситуација када, као у конкретном случају, парнична странка не поступа по налогу суда и недоставља тражена документа регулисана је одредбама члана 241 ЗПП. Овом одредбом прописано је да ће суд с обзиром на све околности, по свом уверењу да цени од каквог је значаја што странка која држи исправу неће да поступи по решењу суда којим јој се налаже да поднесе исправу или противно уверењу суда не признаје да се исправа налази код ње. Дакле, ова норма упућује на примену правила о терету доказивања, из члана 231 ЗПП те стога нема места новчаном кажњавању странке – туженог како је то у конкретном случају првостепени суд одлучио.

 Правно схватање изражено у решењу Вишег суда у Ужицу Гж1 бр.77/17  од 04.12.2017. године. Сентенцу припремио Небојша Неша Маринковић, самостални саветник.

Надлежност за заступање Републике Србије у парници и парнична способност судова.

Судови као државни органи немају парничну способност, па не могу бити странка, нити предузимати пуноважне процесне радње у парничном поступку . Странка може бити једино Република Србија у чије име судови врше судску власт. Државно правобранилаштво је законски заступник Републике Србије, те су судови по службеној дужности, у смислу члана 9 Закона о правобранилаштву, дужни достављати Државном правобранилаштву, сва писмена у вези поступака у којима је Република Србија парнична странка.

Из образложења:

У овој правној ствари предлог за извршење ради наплате новчаног потраживања првостепеном суду је поднео Прекршајни суд у Смедереву, против извршног дужника Ћ.Ј. из Б., а на основу извршене исправе-правноснажне и извршне пресуде Прекршајног суда у Смедереву ПР 6083/2014 од 05.10.2015. године.

Првостепени суд се ожалбеним решењем огласио стварно ненадлежним за одлучивање о наведеном предлогу за извршење, те одлучио да се по правноснажности решења списи доставе Прекршајном суду у Смедереву као стварно и месно надлежном. Решење је достављено Прекршајном суду у Смедереву који је изјавио приговор против истог.

Чланом 9 Закона о правобранилаштву између осталог је потписано да су судови дужни да у стварима у којима је предвиђено заступање од стране Државног правобранилаштва достављају сва писмена непосредно Државном правобранилаштву, које, по оцени Вишег суда и у овом случају, где је извршни поверилац Република Србија, има својство законског заступника извршног повериоца. С тога је првостепени суд био дужан да побијано решење достави Државном правобранилаштву које је једино овлашћено на изјављивање приговора против истог.

Из образложења:

Побијаним решењем Основни суд у Ужицу се огласио стварно ненадлежним за одлучивање о предлогу за извршење, те је одлучено да се по правноснажности решења списи доставе Прекршајном суду у Смедереву као стварно и месно надлежном.

Против наведеног решења жалбу је изјавио, у својству извршног повериоца, Прекршајни суд у Смедерево, судија Ј.М.

У поступку претходног испитивања благовремености, потпуности и дозвољености  изјављене жалбе, а у смислу члана 389 ЗПП, а у вези члана 378 ЗПП, сходно члану 39 Закона о извршењу и обезбеђењу  Виши суд је нашао:

Жалба је недозвољена јер је изјављена од неовлашћеног лица.

Наиме, извршни поверилац у овој правној ствари је Република Србија, Прекршајни суд у Смедереву, која је поднела предлог за извршење ради наплате преостале новчане казне која је дужнику изречена у прекршајном поступку.

У смислу члана 5 Закона о правобранилаштву Републику Србију, у споровима, па у поступку извршења, заступа Државно правобранилаштво у својству законског заступника. Прекршајни суд, као и остали судови нема страначку способност, нити може заступати Републику Србију у поступцима пред судовима опште надлежности. У том смислу ни Прекршајни суд у Смедереву није овлашћен да изјављује жалбе против одлука суда у извршном поступку, због чега је жалба истог суда изјављена против овде побијане одлуке Основног суда у Ужицу одбачена као недозвољена.

Правно схватање изражено у решењима Вишег суда у Ужицу Гжи бр.81/17  од 11.07.2017. године и Гжи бр.81/17 од 18.09.2017. године. Сентенцу припремио Небојша Неша Маринковић, самостални саветник.

Не постоји посебна месна надлежност за стицање без основа

Основни суд у Ужицу огласио се месно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и одредио да ће се по правноснажности решења списи предмета бити уступљени Првом основном суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду на даљи поступак.

Тужбом поднетом Основном суду у Ужицу тужилац  М. М. је тражио да првостепени суд обавеже туженог З. С. из Барајева да тужиоцу исплати износ од 5.600 еура са девизном домицилном каматом почев од 30.06.2008. године све у динарској противвредности по најповољнијем курсу по коме банке продају ефективни страни новац у месту плаћања на дан исплате. У одговору на тужбу тужени је истакао приговор месне ненадлежности Основног суда у Ужицу, наводећи да  се ради о тужби због стицања без основа где је, сходно члану 40 ЗПП-а, опште месно надлежан суд на чијем подручју тужени има пребивалиште, у овом случају Први основни суд у Београду. Одлучујући по истакнутом приговору од стране туженог првостепени суд се својим решењем огласио  месно ненадлежним за поступање у овој правној ствари.

Неоснована су истицања у жалби тужиоца да је тужени без основа стекао његових 5.600 еура и да због тога што он има пребивалиште у Ужицу, месно надлежан за поступање у овој правној ствари је Основни суд у Ужицу, јер је за њега штета ту и настала. Наиме, основ спора је стицање без основа за који Законом о парничном поступку није предвиђена посебна месна надлежност, већ се у конкретном случају примењују одредбе о општој месној надлежности, па је првостепени суд правилно одлучио када се огласио месно ненадлежним за поступање у овој правној ствари, обзиром на то да тужени нема пребивалиште на подручју Основног суда у Ужицу.

 Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.434/13 од 29.05.2013. године

 Не постоји обавеза тужиоца да пре подношења тужбе поднесе предлог за мирно решавање спора ако је тужена Месна заједница.

Првостепени суд је одбацио тужбу као недозвољену јер тужиоци нису поднели предлог за мирно решавање спора,  нити су поднели доказ да су ставили предлог за мирно решавање спора и да је протекао рок од 60 дана за мирно решење, а што су према оцени првостепеног суда били у обавези, јер је тужба поднета против МЗ Душковци.

Међутим погрешан је закључак суда да је тужба недозвољена, јер је чланом 3 ст. 1  Закона о локалној самоуправи одређено да се локална самоуправа остварује у општини, граду и граду Београду, из чега произилази да Месна заједница није јединица локалне самоуправе, већ облик месне самоуправе који као посебан облик организовања има својство правног лица а који се оснива ради задовољавања потреба и интереса становништва у одређеном насељу, због чега тужиоци нису били у обавези да поднесу предлог за мирно решавање.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр. 475/12 од 13.06.2012. године

Суд није надлежан да решава по тужби којом се захтева поништај решења републичке Агенције за мирно решавање радних спорова.

Правилно је одлучио првостепени суд када се огласио апсолутно ненадлежним за поступање у спору поводом поништаја одлуке Агенције за мирно решавање радних спорова у чијој је надлежности, према Закону о мирном решавању радних спорова, решавање индивидуалних спорова поводом дискриминације и злостављања на раду. Неосновани су наводи жалбе тужиоца да се имају применити одредбе Закона о арбитражи. Наиме,  у конкретном случају није реч о спору поводом имовинских права, а спорни однос је решаван уз сагласност странака по поступку и пред лицима изабраним по правилима која прописује  Закон о мирном решавању радних спорова, а који представља lex specialis, те се на овај спорни однос и одлуку донету у овом поступку не могу применити одредбе Закона о арбитражи.

Решење Вишег суда у Ужицу, Гж 688/13 од 05.09.2013. године>/strong>

Oснов за усвајање предложене привремене мере од стране тужиоца је остваривање кумулативних услова из члана 293. Закона о извршењу и обезбеђењу, а то је постојање опасности да ће без такве мере извршни дужник осујетити или знатно отежати наплату потраживања.

Првостепени суд је правилно оценио да у конкретном случају нису испуњени услови за одређивање предложене привремене мере јер тужиоци иако су учинили вероватним постојање потраживања нису учинили вероватним да ће без одређивања те привремене мере бити осујећени у наплати свог потраживања од стране дужника – тужене, при чему је посебно цењено да су сами тужиоци на расправи навели да им није познато да тужена предузима било коју радњу ради отуђивања покретних ствари које су предмет предложене привремене мере.

Решење Вишег суда у Ужицу, Гж 407/12 од 22.05.2012. године.

Закон о пореском поступку и пореској администрацији одређује да се порески поступак који се односи на утврђивање, наплату и контролу јавних прихода, спроводи по начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак, па произилази да, када се тужбени захтев односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање не би био надлежан суд опште надлежности, јер се не ради о спору из члана 1. Закона о парничном поступку.

У току поступка претходног испитивања тужбе суд је утврдио да је у питању спор који се односи на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање за који није надлежан суд опште надлежности за поступање, већ управни орган.

Према закону о уређењу судова („Сл.гласник РС“ бр. 116/2008), одређена је надлежност судова у Републици Србији. Према члану 22. ст.3. Основни суд стварно надлежан за спорове у којима се тужбени захтев односи на исплату зараде, накнаде зараде и накнаде штете због изгубљене зараде уз уплату доприноса за обавезно социјално осигурање. Према Закону о доприносима за обавезно социјално осигурање уређују се доприноси за обавезно социјално осигурање, обвезници, основице и стопе доприноса, начин обрачунавања и плаћања доприноса. Чланом 3. тог Закона су описани који су то доприноси у смислу овог закона а чланом 4. карактер средстава доприноса и контрола и располагање. Законом о пореском поступку и пореској администрацији је уређен поступак утврђивања, наплате и контроле јавних прихода на које се овај закон примењује, права и обавезе пореских обвезника, регистрација пореских обвезника и пореска кривична дела и прекршај. Одредбом члана 3. став 2. истог Закона прописано је да се порески поступак спроводи у начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак. Произилази да доприноси представљају јавни приход и да обезбеђују средства за финансирање обавезног социјалног осигурања и то: пензијског и инвалидског, здравственог осигурања и осигурања за случај незапослености (према члану 2. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање „Сл. гласник РС“бр. 84/04... 7/09). На основу члана 51. овог Закона обвезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу запослене, изабрана, именована и постављена лица и лица која обављају привремене или повремене послове је послодавац. У погледу утврђивања наплате и повраћаја доприноса, правних лекова, камате, казнених одредби и других питања која нису уређена овим законом изузев одредаба која се односе на пореска ослобођења, олакшица и отпис примењују се одговарајуће одредбе закона који уређује порез на доходак грађана односно закона који уређује порески поступак и пореску администрацију.

Пошто суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност и пошто је у поступку претходног испитивања тужбе утврдио да за решавање спора није надлежан суд већ управни орган то се применом члана 16. ст.2. а у вези одредби члана 274, 277. и 279. тачка 1. ЗПП, Виши суд оглашава апсолутно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и одбацује тужбу тужиоца за уплату доприноса за обавезно социјално осигурање .

Решење Вишег суда у Ужицу P1 бр.4/10 од 22.04.2010. год

Суд ће ослободити од плаћања трошкова странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове.

По пријему решења тужилац је предлогом тражио ослобађање од плаћања судске таксе истичући да тужени исплаћује минималне зараде да је промена става у погледу надлежности суда за поступање по оваквој врсти захтева уследила после подношења тужбе и да је многим радницима из истог предузећа суд усвојио захтеве и није се оглашавао ненадлежним. Уз предлог тужилац није прилагао доказе о свом имовном стању приходима, броју лица које издржава и броју чланова своје породице.

Ценећи све околности према стању у спису сам предлог тужиоца да је у питању лице које је у радном односу које се налази на пословима шефа производње, висину вредности спора и висину наложене таксе према опредељеној вредности спора, да није пружио доказе о непоседовању имовине и других прихода поред зараде, као и о броју својих чланова породице и о томе да ли издржава друга лица суд је применом одредби члана 164. и 165. ЗПП, одбио предлог за ослобађање од плаћања такса као неоснован.

Решење Вишег суда у Ужицу П1 бр.8/10 од 31.07.2010.год.

Да би суд усвојио предложену привремену меру потребно је да подносилац предлога учини вероватним своје потраживање и опасност да ће без такве мере бити осујећено или знатно отежано остваривање потраживања јер ће тужени своју имовину отуђити или на други начин располагати.

Привремена мера представља меру обезбеђења потраживања предлагача. С обзиром на наведене чињенице утврђене кроз неспорно казивање странака и прочитане писане доказе суд је оценио да су тужиоци као предлагачи одређивања привремене мере учинили вероватним постојање свог потраживања јер је поништен уговор о купопродаји пословног простора и свака уговорна страна је дужна да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора а у том правцу су поднели тужбу. Тиме је од стране предлагача учињено вероватним постојање њиховог потраживања.

Тужена је располагала својом имовином и то: пословним простором зграде трговине салона намештаја „Ј“ затим зграде трговине продавнице „Д“, зграде трговине магацина Хладњача, Компресорске станице, трафостанице у периоду од 2008. године до јуна 2010. године, тако да наведени објекти који су се водили у евиденцији непокретности у власништву тужене „Г“ у марту 2008. године више се не воде у власништву ове тужене. Опште је позната чињеница да је тужена „Г“ прошла поступак приватизације који је у међувремену поништен и да је у току тог поступка дошло до смањења броја запослених и отуђења дела имовине тужене „Г“ ради испуњења социјалног програма. Тужена је власник локала на коме се тражи одређивање мере забране отуђења и оптерећења, а кроз приложене доказе промене уписа у јавним књигама евиденције власништва имовине, које указују на располагање туженог делом своје имовине у периоду од 2008. до 2010.године, предлагачи су учинили вероватним могућност располагања туженог тиме и могућност осујећења или знатног отежавања наплате потраживања предлагача.

С обзиром на наведено суд је усвојио предложену привремену меру као основану чијим издавањем по оцени суда тужена „Г“ неће трпети штету.

Решење Вишег суда у Ужицу П.бр. 48/10 од 05.07.2010.год.

Тужилац је са туженим пред Општинским судом у Ч. закључио споразум о обезбеђењу новчаног потраживања по закљученом уговору о кредиту у износу од 10.000.000,00 динара, између првотуженог у овом спору и друготуженог при чему је тужилац као заложни дужник дао своје непокретности кућу и парцелу постојећу на З. напред ближе описану за обезбеђење наведеног уговора о кредиту. По заједничком предлогу тужиоца и тужених у предмету пословни број И. 208/02 од 19.11.2002. године је закључен споразум пред Општинским судом у Ч. и извршена забележба уписа у интабулациони протокол.

Пошто дужник и прималац кредита нису вратили кредит активирана је залога у поступку извршења пред Општинским судом у Ч. и заложена непокретност тужиоца је досуђена повериоцу – туженом у овом спору за износ од 12.414.850,00 динара. Тужилац је водио спор против тужених пред Општинским судом у Ч. у парници у којој је тражио да се утврди да споразум о обезбеђењу потраживања у извршном предмету је ништав правни посао као и да поступак извршења везаног за намирење на заложеним непокретностима је недопуштено и његов тужбени захтев је одбијен правноснажном пресудом од 20.12.2004.године. У току тог поступка су проверавани наводи тужиоца да ли је биo у заблуди у време закључења наведеног споразума.

Везано за закључење предметног споразума је вођен кривични поступак пред Општинским судом у Ч. против законског заступника друготуженог и Н.Д. као окривљених због кривичног дела преваре у односу на законског заступника друготуженог и кривичног дела злоупотребе поверења. Оштећени у том поступку је тужилац и пресудом Општинског суда у Ч. окривљени су ослобођени од оптужбе.

Тужени према чињеничним наводима тужиоца као предлагача није показао намеру отуђења и оптерећења предметних непокретности. Одредбом члана 302. Закона о извршном поступку је прописано да ради обезбеђења неновчаног потраживања се може одредити привремена мера ако је извршни поверилац учинио вероватним постојање потраживања и опасност да ће се остваривање потраживања осујетити или знатно отежати. Привремена мера ће се одредити када извршни поверилац учини вероватним да је мера потребна да би се спречила употреба силе или настанак ненадокнадиве штете.

Према напред наведеном чињеничном стању и наведеном материјалном праву суд је одбио предлог за издавање привремене мере. Наиме, тужилац је поднео тужбу ради утврђења и у случају успеха у спору принудно извршење у оваквој врсти захтева није могуће јер није подобно за принудно извршење. Привремена мера је мера обезбеђења потраживања предлагача. Сем тога тужилац није учинио вероватним своје потраживање за које тражи обезбеђење нити опасност од настанка ненадокнадиве штете услед неусвајања предложене привремене мере. Сам наводи да тужени није показао намеру располагања предметним непокретностима а сама по себи околност да је тужени сада формално правно власник не може бити основ за одређивање привремене мере.

Решење Вишег суда у Ужицу П.бр. 38/10 од 31.03.2010.год.

ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

Штету коју је тужилац несумњиво претрпео сам је проузроковао својим незаконитим понашањем и отуда не може из свог незаконитог чина потраживати штету од тужене Општине нити Општина може бити одговорна за штету коју причини инвеститору бесправно подигнутог објекта, рушећи такав објекат у складу са законом.

Првостепени суд свој закључак о постојању незаконитог и неправилног рада органа управе тужене Општине заснива на чињеници да је другостепени орган поништио решења и закључке другостепеног органа по којима је одређено и спроведено рушење тужиочевих бесправно изграђених објеката, с тим што налази да је и тужилац томе допринео на начин како је то већ напред наведено утврђујући постојање подељене одговорности. У време када је грађевински инспектор доносио своје одлуке у вези тужиочевих објеката и када су ти објекти порушени, био је на снази Закон о изградњи објеката („Службени гласник РС" бр.44/95, 24/96, 16/97 и 43/2001). То што је одмах након рушсња тужиочевих објеката донет нови Закон о планирању и изградњи („Службени гласник РС" бр.47/2003) и што је у време рушења тих објеката усвајање тог новог закона било већ у завршној процедури, а тај закон је другачије решио питање рушења бесправних објеката, на чему тужилац инсистира у својој жалби, није од значаја за овај случај јер Закон о планирању и изградњи није предвидео његово повратно дејство. Дакле, у овде битно време важио је Закон о изградњи објеката који у чл.24 ст. 1 предвиђа да се градњи објекта може приступити када се прибави грађевинска дозвола а да би се добила таква дозвола потребно је да се испуне услови наведени у чл.27 тог Закона. Осим тога, да би се уопште градио објекат нужно је да су претходно испуњени урбанистички услови везани за постојање одговарајућих урбанистичких и регулационих планова, односно да је таквим плановима уопште предвиђена градња на одређеном месту и утврђено шта се на том месту може градити. Неспорно је да је у овом случају у потесу у коме је тужилац градио спорне објекте није постојао урбанистички план већ да је тужилац сам у сарадњи са надлежним органима општине пристунио изради тих планова уз суфинансирање истих. Неспорно је да је тужилац приступио градњи овде спорних објеката без претходно прибављене дозволе надлежног органа а у то време очигледну дозволу и није могао да добије због недостатка уроанистичких услова. У таквој ситуацији грађевински инспектор 19.03.2001.године доноси решење којим тужиоцу налаже обуставу градње и оставља му рок од 60 дана да прибави одобрење за градњу. Неспорно је да тужилац у остављеном року а ни касније није прибавио одобрење за градњу овде спорних објеката већ је наставио да и даље бесправно ради. У таквој ситуацији по самом Закону - чл.51 ст.1 тач.5 и 6, грађевински инспектор је дужан да наложи рушење објеката а то је управо и урадио грађевински инспектор тужене Општине у конкретном случају при чему по истом члану Закона, ст.2, жалба на такво решење грађевинске инспекције не одлаже извршење. Рушење тужиочевих објеката је спроведено тек у периоду од 15.априла до 01.маја 2003.године, дакле више од две године после забране извођења радова.

Тачно је да је другостепени орган касније поништио решења грађевинске инспекције а ту околност првостепени суд, као ни тужилац у својој жалби на одбијајући део његовог тужбеног захтева, сматрају одлучујућом. Овде најпре треба рећи да није поништено решење грађевинске инспекције којим је тужиоцу наложена забрана даљих радова и да прибави грађевинску дозволу у року од 60 дана а тужилац, као што је наведено то није поштовао. Законска последица таквог његовог понашања је рушење објекта, што значи да су одлуке грађевинске инспекције са аспекта материјалног права биле на закону засноване а то што је другостепени орган због формалних пропуста та решења касније укинуо може значити само неправилан рад грађевинске инспекције а не и незаконит. Међутим, та неправилност није тужиоцу причинила никакву штету не само зато што су решења грађевинске инспекције у време када су објекти рушени била пуноважна него и због тога што су она била у основи законита. После рушења тужиочевих објеката и пошто је ступио на снагу Закон о планирању и изградњи, грађевинска инспекција је обуставила поступак у вези рушења тужиочевих објеката сматрајући да је даљи поступак беспредметан пошто тих објеката нема. По мишљењу овог суда такав поступак грађевинске инсиекције је био неправилан због тога што се поништајем управног акта од стране друтостепеног органа сматра да тај акт није ни постојао.

Дакле, правне последице поништаја управног акта су у конкретном случају битне. Отуда је било нужно да грађевинска инспекција донесе нова решења. Међутим, суд може да као претходно питање сходно одредби чл.12 ЗПП, реши да ли би тужилац у датим околностима могао да спречи рушење наведених објеката свакако са аспекта прописа који су важили у време њиховог рушења. Из свега напред наведеног, очито је да он то неби могао да спречи јер су објекти порушени у складу са тада важећим Законом. Они не само да су били бесправни већ је тужилац пропустио да у остављеном року прибави одобрење за њихову градњу, а осим тога и наставио је даље да гради при чему је првостепени суд утврдио да је у поступку рушења тужиоцу порушено само оно што је градио после забране коју му је изрекао грађевински инспектор. Свему напред наведеном се свакако мора додати и да је тужилац у овом случају градио на туђем земљишту, односно да је земљиште било у државној својини. У прилог става овог суда да тужилац у овде битном периоду није могао добити грађевинску дозволу иде и чињеница да је тужилац након рушења својих објеката добио грађевинску дозволу за градњу објекта али који је био другачији од оних који су овде изграђени по спратности. Дакле, ни накнадно урбанистичком разрадом нису створени услови да тужилац на овом месту гради све објекте који су били предмет поступка грађевинске инспекције у конкретном случају. Осим свега наведеног, најважније је свакако то што тиме што је другостепени управни орган по тужиочевим жалбама поништио поједине одлуке грађевинског инспектора као првостепеног органа, тужилац није на тај начин добио грађевинску дозволу за спорне објекте, нити су ти објекти накнадно уклопљени. И по новом Закону о планирању и изградњи из 2003.године инвеститор није смео да отпочне грађевинске радове без грађевинске дозволе а тако је и по садашњем Закону, као у осталом и што предвиђају сви закони у овој области.

Када се има у виду све напред наведеио произилази да у овом случају није било незаконитог поступања органа тужене општине, да јесте било одређених неправилности у њиховом поступању али да те неправилности нису проузроковале тужиоцу никакву штету. Штету коју је тужилац несумњиво претрпео сам је проузроковао својим незаконитим понашањем и отуда не може из свог незаконитог чина потраживати штету од тужене општине. То значи да у овом случају не постоји правни основ тужиочевог потраживања што остале жалбене наводе тужиоца, а који напред већ нису оцењени чини неоснованим. Свему томе у конкретном случају треба додати да је тужилац коначно определио тужбени захтев поднеском од ОЗ.новембра 2009.године. У том захтеву он потражује добит СТУР „В". Међутим у ожалбеној пресуди првостепени суд говори о добити предузећа „В" што очигледно није исто. Међутим, тужилац у својој жалби у том погледу не тражи никакву исправку нити доношење допунске пресуде а што је битно имајући у виду одредбе чл.343 ст.З ЗПП. Из списа предмета, посебно из налаза и мишљења вештака финансијске струке, Научно истраживачког центра Економског факултета код утврђивања изгубљене добити по напред наведеном основу се такође меша самостална трговинска радња и предузеће при чему научно истраживачки центар у свом налазу наводи да ће у даљем тексту говорити о добити предузећа. Свакако да једна тако врхунска установа зна разлику између предузећа и самосталне трговинске радње, поред осталог и у процесно правном смислу. Тужилац саслушан као парнична странка у првостепеном поступку помиње да постоји СТУР „Видовдан" али да постоји и комплетна фирма „В" односно предузеће што би упућивало на закључак да је самостална радња пословала у оквиру предузећа а како то говори и вештак финансијске струке. Ако се ради о добити предузећа, а из напред наведеног би тако произашло, онда тужилац не може у овој парници бити у том делу активно легитимисан јер је предузеће правно лице а што би значило да му је у том делу тужбени захтев и по том основу неоснован. Коначно и ако би се радило о самосталној радњи решењем органа управе од 09.01.2004.године радња је брисана из регистра са 01.12.2003.године по захтеву Народне банке Србије због тога што јој је жиро рачун у блокади од 25.01.2003.године са неизмиреним обавезама од преко 5.000.000,00 динара. Дакле то је наступило пре рушења овде спорних објеката па је нелогично да радња којој је рачун блокиран и која има толике неизмирене обавезе остварује приходе које је нашао вештак финансијске струке. И то је доказ да је вештачење имало у виду приходе и измаклу добит предузећа а не радње. Отуда произилази да се овде и не ради о добити радње па би такав захтев због тога био неоснован. Иако би се у овом делу, због тога што првостепени суд није на несумњив начин разјаснио да ли се ради о потраживању добити радње или предузећа, могло говорити о мањкавости првостепене пресуде са аспекта повреде поступка, тужилац се на то није позивао као ни на евентуално непотпуно утврђено чињенично стање. Међутим, по мишљењу овог суда ова непрецизност првостепене пресуде није од значаја за коначан исход ове парнице јер тужиочев тужбени захтев је неоснован у самом основу, односно због тога што не постоји правни основ његовог потраживања а у овом случају без обзира да ли потражује радња или предузеће.

Пресуда Апелационог суда Гж 2301/2010 од 27.08.2010.године и Вишег суда у Ужицу П бр.7/2010 од 25.02.2010.године

ПОРОДИЧНО ПРАВО

Ако очинство није утврђено признањем, може бити утврђено правноснажном судском пресудом.

Применом одредби члана 55, 73, 77. ст.3. 154. ст.1., 160, 161, и 163. Породичног закона суд је усвојио тужбени захтев тужиља и утврдио да је тужени биолошки отац тужиље малолетне Н. и одредио да мајка самостално врши родитељско право а тужени као отац плаћа издржавање у износу од по 6.000 динара од подношења тужбе па у будуће месечно.

Изведеним доказима је утврђено да је у време зачећа тужени имао интимне односе са тужиљом М. која је мајка малолетне Н. и живео током трајања трудноће и по рођењу детета до 2007. године, када су тужиља М. и тужени живели у ванбрачној заједници при чему тужени није оспоравао очинство детету малолетној Н. већ ју је издржавао и опходио се као према свом рођеном детету. Тужиља М. по рођењу детета није пријавила име оца из разлога односа њене мајке према томе стању која је искушеница манастира, а тужени није инсистирао на упису а у контакту са средином није оспоравао своје очинство у односу на малолетну Н.. Тужени се по сазнању за зачеће детета од тужиље М. није противио рођењу детета већ су заједно живели једно време у Општини Н.П., потом у С. и у П. у време њеног рођења. Њихов однос заједнице је био складан тужени је обезбеђивао издржавање, смештај и исхрану. Њихова заједница је трајала до новембра 2003. године, по раскиду тужени је два до три пута контактирао са дететом узимајући га код себе и дајући му издржавање а потом је престао да даје издржавање када је тужиља М. засновала заједницу са садашњим супругом, али је куповао одећу малолетној Н.

У току трајања овог поступка била је донета првостепена пресуда од стране Општинског суда у П, која је била правноснажна за коју је тужени тражио понављање поступка, када је првостепени суд укинуо ту пресуду а у поновном поступку тужени је предлагао вештачење ради провере вероватности очинства путем ДНК анализе. У току поступка није обезбедио уплату предујма нити се одазивао установи за вештачење, док су тужиље се јавиле и узети узорци за ДНК анализу од стране именоване установе. Пошто је извођење доказа вештачењем путем ДНК анализе ради провере вероватности очинства туженог у односу на малолетну Н. у интересу туженог, а он се није подвргао вештачењу то је суд ценећи све ове околности и чињенице утврђене пре свега кроз исказ парничних странака при чему је тужени саслушан, и потврдио да је имао интимне односе 12. или 13. маја 2001. године са тужиљом М., а који период се подудара са вероватним периодом зачећа тужиље М. а према налазу вештака – гинеколога и да тужени није оспорио очинство малолетној Н. у моменту када му је тужиља М. саопштила да је његово дете већ су засновали ванбрачну заједницу и живели заједно у току трајања трудноће, рођења детета и по рођењу до новембра 2003. године а по раскиду заједнице да је дете виђао и узимао код себе и оно има позитиван емотивни однос према њему као оцу суд је утврдио према изведеним доказима да је тужени природни отац тужиље малолетне Н..

Пресуда Вишег суда у Ужицу П2 бр.3/10 од 13.04.2010.год.

Малолетна З.С. је рођена 5.маја 2009. године. Мајка малолетне З., С.С., која је рођена 14.10.1971. године, је лице које је стављено под старатељство. Наиме она је решењем Општинског суда у Б.Б. од 23.06.2009. године потпуно лишена пословне способности а решењем органа старатељства у Б.Б. од 20.07.2009. године је за старатеља јој постављен брат. Она живи у породичној кући у домаћинству са родитељима и корисник је додатка за помоћ и негу другог лица које је у износу од 6.700,00 динара месечно,а нема своје личне имовине.

Малолетна З. по рођењу је стављена под старатељство од стране органа старатељства Б. Б. решењем од 17.07.2009 године и за старатеља је постављен јој ујак. Дете нема своје личне имовине и прихода а наведеним решењем којим је стављена под старатељство обезбеђен јој је смештај у хранитељској породици у Прибоју, у којој је смештена уз накнаду за смештај у хранитељској породици, који према задњем извештају Министарства рада и социјалне политике је месечно 16.470,00 динара плус трошкови накнаде за хранитеља од 11.000,00 динара. Решењем органа старатељства од 10.06.2009. године, пошто је стављена под привремено старатељство по рођењу одређено јој је лично име З. а презиме С. по презимену мајке. Она је зачета из чина обљубе над немоћним лицем извршеним од стране туженог над С.С. услед чега је вођен истражни поступак пред Окружним судом у У. у току ког је извршена анализа путем ДНК профила и биостатистичка обрада добијених резултата од стране Центра за генетику из Б., при чему је добијено мишљење према узетим узорцима да је тужени из овог спора отац женског детета а сада малолетне З. са вероватношћу 99,999999 %.

Пред овим судом је у току кривични поступак због учињеног кривичног дела обљубе над немоћним лицем у односу на туженог.

Саслушањем туженог као парничне странке је утврђено да је по занимању земљорадник, да је рођен 1953. године, да је радно способан, да нема сталног месечног примања и да је до рођења малолетне З. живео у породичном домаћинству са сином који није ожењен а рођен је 1976.године и супругом која је домаћица у селу, да су се издржавали од обраде имовине коју је он наследио од оца како земљу тако и грађевине а да је у току 2007. године, са супругом и сином изградио нову породичну кућу која се састоји од приземља и спрата димензија 8 х 9 метара у којој је истарашена једна соба, да је фактички заједница у његовом породичном домаћинству престала са рођењем малолетне З. и да он живи у старој кући у једној просторији и издржава се од прихода које остварује радећи физичке послове код другога где остварује накнаду за дневницу од по 1.000,00 динара а да је својом имовином располагао јер му је то син тражио тако што је сву имовину која је била у његовом власништву пренео сину у својину. Од здравствених проблема тужени је оболео нервно и користи лекове које због необезбеђеног социјалног осигурања лично набавља и месечно му је потребна накнада од 2.900,00 динара за њихову набавку. Малолетну З. није видео од рођења до сада не тражи да контактира са дететом, није јој пружао издржавање а признаје очинство.

Суд је прихватио исказ туженог и користио код одлуке у овој правној ствари и оцене околности његовог материјалног и социјалног статуса и његових стварних могућности да доприноси издржавању малолетне Зорице. Имајући у виду напред наведено чињенично стање и одредбе члана 55, 251, 254. ст.3. Породичног закона, суд је усвојио захтев за утврђивање очинства јер је несумњиво путем анализе ДНК методом вештачења узорака утврђено да је тужени биолошки отац малолетне З. па је са утврђивањем очинства потребно да се у евиденцији матичне службе уведе и податак о природном оцу детета.

Пресуда Вишег суда у Ужицу П2 бр.6/10 од 11.02.2010. год.

Признање стране судске пресуде

Вишем суду у Ужицу је предлагач Т.И. из Пријепоља, поднела захтев за признање стране судске пресуде. Навела је да је њен брак са ТЏ, разведен пресудом Основног суда у П., правноснажном дана 13.05.2010.године. Међународна надлежност страног суда заснована је на основу последњег заједничког места боравишта странака у П., у Црној Гори. Предлагач је тражила признање наведене стране судске пресуде ради промене презимена. Наведеном пресудом Основног суда у П. разведен је брак странака закључен дана 16.09.2004.године, пред матичним уредом Општине П, због озбиљно и тајно поремећених брачних односа-чл.56. Породичног закона РЦГ. Разматрајући захтев предлагача, Виши суд је нашао да су испуњени услови из члана 86.-100. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља у одређеним односима за признање правног дејства ове стране судске пресуде у Републици Србији. Наиме, пресуда Основног суда у П. је правноснажна од дана 13.05.2010.године, није у супротности са Уставом Републике Србије и Породичним законом, па је на основу изнетог одлучено као у изреци овог решења.

Решење Вишег суда у Ужицу Р.бр.123/10 од 23.09.2010.године

Вишем суду у Ужицу је предлагач М Г-С, поднела захтев за признање стране судске пресуде. Навела је да је њен брак са Р Г, разведен пресудом Окружног суда Zuerich од 21.12.1999.године, која је правноснажна дана 07.03.2000.године. Међународна надлежност страног суда заснована је на основу последњег заједничког места боравишта странака у Швајцарској. Предлагач је тражила признање наведене стране судске пресуде ради уписа чињенице о разводу брака у матичној књизи. Наведеном пресудом Окружног суда Zuerich од 21.12.1999.године, која је правноснажна дана 07.03.2000.године, одлучено је, ставом 1. изреке, да се разводи брак странака М Г-С из Републике Србије, венчане 4.08.1989.године у Републици Србији, са боравиштем у Zuerich, Швајцарска и Р Г, из Босне, са боравиштем у Zurich, Швајцарска, на основу члана 142 Грађанског закона, а ставом 2. изреке је одлучено да се деца странака поверавају тужиљи на родитељску бригу и старање. Разматрајући захтев предлагача, Виши суд у Ужицу је нашао да су испуњени услови из члана 86.-100.Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља у одређеним односима за признање правног дејства ове стране судске пресуде у Републици Србији. Наиме, пресуда Окружног суда Zuerich од 21.12.1999.године, правноснажна дана 07.03.2000.године, није у супротности са Уставом Републике Србије и Породичним законом, па је на основу изнетог одлучено као у изреци овог решења.

Решење Вишег суда у Ужицу Р.бр.125/10 од 27.09.2010.године

Стварно право

Издавањем налога за искључење Комунално предузеће је учинило сметање државине права коришћења воде власника објекта који је прикључен на водоводну мрежу.

Утврђено је да је тужилац власник апартмана број „5“ на З.. У наведеном објекту био је у мирној и фактичкој државини права коришћења воде са јавног водовода све до дана 21.10.2009. године, када му је првотужени  КЈП по налогу друготужене Општине, без претходне опомене и обавештења искључио воду у објектима и то скидањем и одношењем водомера. Као разлог за искључење тужени наводе да им предузеће „Д.“ из Н.Б. које је инвеститор, односно извођач радова на изградњи читавог објекта, није платило таксу за комунално опремање која је услов да се у објекат прикључи вода и да је вода у објекат прикључена по основу привремене петнаестодневне дозволе за прикључење коју је овом предузећу издао првотужени током 2001.године, како би се могла извршити провера прикључка на водоводну мрежу и извршити технички преглед објекта ради добијања одобрења за употребу истог. Међу станкама је неспорно да је тужилац воду користио више година у свом објекту-од куповине истог, уредно измирујући све рачуне за утрошену воду које му је првотужени испостављао.

Суд је правилно применио материјално право,садржано у одредби чл.78 Закона о основама својинско правних односа, налазећи да је радњама тужених- издавањем налога за искључење и фактичким искључењем воде за потребе апартмана тужиоца, тужилац сметан у последњој мирној и фактичкој државини права коришћења воде у свом објекту. На постојање мирне и фактичке државине тужиоца у наведеном смислу указује чињеница да је воду у свом објекту несметано користио више година, са чиме су се тужени прећутно сагласили и дозволили тужиоцу да користи воду са јавног водовода испостављајући му уредно рачуне, које је тужилац уредно плаћао.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.618/10 од 13.4.2010.године и решење Основног суда у Ужицу II-2 П.бр.955/10 од 17.02.2010.године

Тужилац тужбом не може да тражи за остале власнике станова утврђивање одређених чињеница (утврђивање постојања  односно непостојања неког права  или правног односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, односно да тражи правну заштиту одређеног садржаја, ако је право повређено или угрожено) већ то може захтевати само за себе.

Тужбом у овом спору тужилац је тражио да се  утврди према туженој да од 1997. године после отуђења целокупне појединачне имовине коју је тужена имала у породично стамбеној згради изграђеној на кат.парцели бр.1979/4 КО Ужице у Ул. У. Р. број 33 нема право својине, као ни право располагања, на заједничким деловима зграде која служе згради као целини коју чине оставе у сутерену, поткровљу и на тавану зграде, ближе описане у прецизираном тужбеном захтеву,већ да то имају нови власници станова.

Након што је  у доказном поступку извео све предложене доказе и утврдио све чињенице,  првостепени суд је, сходно члану 187 ЗПП, закључио да тужилац нема правни интерес за подношење  тужбе овакве садржине и да не може да тражи за остале власнике станова предметне зграде да се утврди да имају право својине и право располагања на заједничким деловима зграде која јој служи као целина. За своју одлуку у овој правној ствари првостепени суд је дао правилне и јасне разлоге, које у свему прихвата и Виши суд. Како је постојање правног интереса за подношење тужбе општа процесна претпоставка и како на допуштеност правне заштите,  по подношењу тужбе, суд пази по службеној дужности у току целог поступка, то је  тужба тужиоца морала бити одбачена као недопуштена.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж бр.782/10 од 8.06.2010.године и решење Основног суда у Ужицу 2 П.бр.1007/10 од 25.03.2010. године

Када је у питању спор у вези са сметањем државине на јавном водоводу тужилац не може имати државину на јавном добру и за решење тог спорног односа између странака надлежан је орган локалне самоуправе у управном поступку.

Из списа предмета произилази да је тужилац  поднео тужбу против тужених ради сметања државине, којом је тражио да се утврди да су га тужени сметали у мирном поседу водоснабдевања са водовода П.–С., тако што су 14.09.2008.године, у шахту на кат.парц.5645 КО С., непосредно уз јужну страну зграде МК С. уклонили одводни прикључак тужиоца и тако му ускратили даље водоснабдевање и да им се наложи да одмах по добијању решења  успоставе пређашње стање, тако што ће наведени прикључак физички и функционално вратити на место у шахту са кога је уклоњен и убудуће се уздржавати од истих или сличних сметања.

Првостепени суд се огласио апсолутно ненадлежним, укинуо спроведене радње и одбацио тужбу, сходно члану 16.став 1. и 2.ЗПП, јер  решавање овог спора не спада у судску надлежност. Правилно је првостепени суд утврдио да решавање овог спора не спада у судску надлежност, јер је тужилац тужбом захтевао да се утврди да су га тужени сметали у мирном поседу права коришћења водоснабдевања са јавног водовода П-С, те суд није надлежан да одлучује у конкретном случају, с обзиром да је у питању спор у вези са сметањем државине на јавном водоводу, те тужилац не може имати државину на јавном добру и за решење овог спорног односа између странака надлежан је орган локалне самоуправе у управном поступку. Прецизираним тужбеним захтевом тражено је да се утврди да су тужени сметали тужиоце у мирном поседу права коришћења водоснабдевања са јавног водовода, а чланом 138.став 1. Закона о водама је прописано да правно и физичко лице које није учествовало у изградњи сеоског водовода може се прикључити на сеоски водовод ако: 1) водовод, с обзиром на количину воде, може да задовољи потребе свих корисника; 2) се његово снабдевање водом не може на економичан и технички рационалан начин решити другачије. У ставу 2. истог члана прописано је да одобрење за прикључак из става 1. овог члана, издаје надлежни орган јединице локалне самоуправе.

 Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.1234/10 од 28.09.2010.године и решење Основног суда у Ужицу 1.П.1837/10 од 5.07.2010.године

Суд  није стварно надлежан  да одлучује  када  је у питању спор у вези са сметањем државине на путном земљишту у државној својини, јер такав спор који не спада у судску надлежност.

Правилно је првостепени суд сходно члану 2. став 7.Закона о јавним путевима, члана 3. Одлуке о локалним и некатегорисаним путевима на територији Општине П и члана 27. ове Одлуке, утврдио да решавање овог спора не спада у судску надлежност, јер је тужилац тужбом захтевао да се утврди да су тужени сметали тужиоца у државини права службености пролаза  моторним возилима-тракотором и комбијем, путем који се води  као кат.парцела број 1585/1 КО П, уписана у поседовном листу број 1049 КО П као јавни, некатегорисани пут, те суд  није надлежан  да одлучује  у конкретном случају, с обзиром да је у питању спор у вези са сметањем државине на путном земљишту у државној својини, који не спада у судску надлежност.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.749/10 од 18.05.2010.године и решење Основног суда у Пријепољу П.бр.666/10 од 3.03.2010.године

Одредба члана 70. Закона о планирању и изградњи којом је предвиђено да се за објекте који су подигнути без дозволе питање коришћења земљишта може решавати тек по утврђивању права својине на објекту, регулише надлежност органа јединице локалне самоуправе за имовинско правне послове и не искључује надлежност суда у поступку ради утврђивања права својине стечене по основу брачне тековине.

У предметном поступку, у спору по тужби тужиље ради утврђивања права својине стечене по основу брачне тековине на породично стамбеној згради у П, изграђеној на кат.парцели бр.1304/6 КО П и објекту пекаре, тужиља је уређеним тужбеним захтевом од 8.07.2009.године тражила да се у односу на  тужену утврди да је носилац  права коришћења на тој кат.парцели бр.1304/6 КО П и то на земљишту испод стамбеног објекта и земљишту за редовно коришћење објекта, те да се по основу те пресуде изврши промена корисника наведене парцеле у кат.операту РГЗ СКН.

Тужена је, у одговору на тужбу, преко пуномоћника, истакла приговор апсолутне ненадлежности суда, позивајући се на одредбу члана 70. Закона о планирању и изградњи, тврдећи да је управо том одредбом предвиђено да се за објекте који су подигнути без дозволе питање коришћења земљишта може решавати тек по утврђивању права својине на објекту, да је за то надлежан орган управе, и да само тај орган може одредити колико је земљишта од кат.парцеле бр.1304/6 КО П потребно под објектом и око објекта за његову редовну употребу.

Одлучујући по наведеном приговору апсолутне ненадлежности, првостепени суд правилно закључује да је исти неоснован, имајући у виду предмет тужбеног захтева тужиље у овом спору и чињеницу да наведена одредба Закона о планирању и изградњи не искључује надлежност суда у овом поступку, већ  регулише надлежност органа јединице локалне самоуправе за имовинско правне послове за поступање по захтеву власника објекта  за редовну употребу објекта и формирање грађевинске парцеле. За решавање предметног спора, ради утврђивања права својине и права коришћења по основу стицања у брачној заједници, надлежан суд опште надлежности.

Не могу се прихвати ни наводи жалбе да се захтев за одређивање земљишта за редовну употребу може поднети тек када се поднесе и захтев за легализацију објекта, с обзиром да је чињеница да се ради о  бесправно подигнутом објекту само од утицаја код уписа права коришћења на наведеној парцели, и да право својине на објекту не може постојати без права коришћења на земљишту под објектом и потребног за његову редовну употребу.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.125/10 од 1.02.2010. године и решење Општинског суда у Пожеги П.бр.218/09 од 28.10.2009. године

ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

Власник, односно корисник енергетског објекта, дужан је да о трошку власника, односно носиоца других права на непокретностима врши уклањање дрвећа и других растиња које угрожава рад енергетског објекта, ако њихово уклањање поред опомене не изврши власник односно носилац права на непокретности.

У првостепеном поступку је утврђено да је тужилац власник кат.парцела бр.17/48 и 31/72,обе КО П.Б., кроз које пролазе два далековода чији је власник тужени. У току октобра 2007.године и 2008.године на наведеним парцелама тужиоца тужени је извршио сечу 192 храстова стабала. Увиђајем суда је утврђено да су сва стабла посечена до пања, није вршено поткресивање стабала. Поједина стабла нису посечена испод већ поред далековода, на удаљености од неколико метара. Сва посечена дрвна маса је остављена тужиоцу на коришћење. Вештачењем вештака шумарске струке утврђена је висина штете у виду измакле користи, и то је десетогодишњи прираст за сва оборена и посечена стабла.

Позивајући се на одредбе чл.77.ст.3.Закона о енергетици и чл.154.Закона о облигационим односима, првостепени суд обавезује туженог да тужиоцу на име накнаде штете у виду измакле користи за десетогодишњи прираст плати износ од 10.600 динара, сматрајући да је тужени дужан да плати надокнаду за штету коју нанесе власнику непокретности у току извођења радова.Међутим, овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити, јер је заснован на погрешној примени материјалног права, због чега ни чињенично стање није правилно и потпуно утврђено.

Одредбом чл.79.ст.3.Закона о енергетици предвиђено је да су власници и носиоци других права на непокретностима дужни да редовно уклањају дрвеће и друго растиње које угрожава рад енергетског објекта. Чланом 4. истог члана је прописано да је власник, односно корисник енергетског објекта, дужан да о трошку власника, односно носиоца других права на непокретностима врши уклањање дрвећа и других растиња које угрожава рад енергетског објекта, ако њихово уклањање поред опомене не изврши власник односно носилац права на непокретности. Сходно наведеном за сада је остало нејасно да ли је тужени претходно опоменуо власника непокретности да посече растиње које угрожава рад енергетског објекта. При томе суд ће нарочито имати у виду да опомена коју не испоштује власник непокретности значи само да власник енергетског објекта врши кресање растиња на терет власника непокретности, а не и да власник непокретности има право на накнаду штете по томе.

Пресуда Општинског суда у Прибоју П.бр.240/09 од 26.11.2009.године и Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.178/10 од 10.2.2010.године

Утврђивањем висине дуга туженог према тужиоцу утврђује се  у ком делу је основан тужбени захтев тужиоца, али се од тог износа дуга не може одбијати потраживање туженог ако је он у току поступка поставио противтужбени захтев, већ је суд обавезан утврдити да је и његово потраживање у одређеном делу основано,па у том делу је морао усвојити противтужбени захтев, с обзиром да нико од странака није тражио пребијање међусобно доспелих обавеза.

Утврђено је да су странке закључиле усмени уговор у току 1996.године по ком је тужени у име и за рачун тужиоца вршио откуп малине. Тужени је био у обавези да за рачун тужиоца откупи до 100.000 кг малине, по уговореној цени по килограму, да му тужилац као награду за рад призна 12% вредности од откупљене малине и трошкове превоза у висини од 5% од цене малине по килограму. У току поступка статутарни заступник тужиоца је признао туженом накнаду за рад на откупу малине на 14%, више за 2% од уговорене, трошкове превоза, износ  на име откупне цене 990 кг малине коју је тужени откупио за рачун тужиоца али је није предао, јер је та количина пропала у транспорту.

Првостепени суд утврђује да тужени није извршио своју обавезу према тужиоцу као налогодавцу, да му није вратио средства преостала после откупа малине и одбитка накнаде за рад и трошкова које је имао у вези откупа, а истовремено одбија као неоснован противтужбени захтев тужиоца налазећи да би исплата накнаде за рад туженог приликом откупа малине, као и трошкова на име цене малине уништене приликом транспорта и признање тог потраживања, значило двоструко признавање истог захтева, једном кроз одбијање тужбеног а други пут кроз усвајање противтужбеног захтева

Међутим, овакав закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити. Наиме, суд није правилно утврдио висину тужиочевог потраживања туженог из уговора о откупу малине, с обзиром да је у првостепеном поступку на основу изведеног доказа вештачењем по вештаку економске струке суд утврђивао износ дуга туженог према тужиоцу а да је истовремено од тог износа дуга одбијао потраживање туженог, које је сматрао основаним, јер је тужени тражио од тужиоца такође исплату одређеног дуга из истог уговорног односа противтужбом. При томе ни тужени ни тужилац током поступка нису истакли компензациони приговор на основу кога би суд могао пребијати њихова међусобна доспела и истоврсна потраживања, која је током поступка суд утврдио као основано захтевана и по тужби и по противтжби. С обзиром да се противтужбом тражи исплата дуга, првостепени суд је морао да утврди све чињенице и разјасни колико износи дуг тужиоца према туженом, па уколико се утврди да је његово потраживање у одређеном делу основано, у том делу је морао усвојити противтужбени захтев, с обзиром да нико од странака није тражио пребијање међусобно доспелих обавеза из уговорног односа о откупу малине. Стога је и одлука у делу по тужби морала бити укинута, јер  је одузимањем одређених износа од потраживања тужиоца из тужбе, за које је првостепени суд утврдио основаним потраживање туженог, умањен и тужбени захтев, па произилази да досуђени износ тужиоцу на име дуга не представља стварни износ његовог потраживања.

Пресуда Општинског суда у Ивањици П.бр.277/02 од 20.9.2007.године  и решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.278/10од 20.4.2010.године

За оштећење коловоза, које је узрок настанка штетног догађаја, одговарају солидарно јавно предузеће које управља јавним путевима, због пропуштања благовременог обављања послова организовања и контроле појединих радова на редовном одржавању пута, и предузеће којем се повере радови на одржавању и заштити тог пута, због неоправданог неиспуњења обавезе из уговора о обављању радова на одржавању и заштити магистралних и регионалних путева.

У првостепеном поступку је утврђено да је тужилац, дана 14.4.2006.године око 13,40 часова, управљајући својим возилом марке „Пежо“ регионалним путем И-С у месту Б.В., изгубио контролу над возилом и слетео у леву страну у правцу кретања, ударио возилом у стабло букве, због чега је на његовом возилу настала материјална штета. Вештачењем вештака саобраћајне струке утврђено је да се возило кретало брзином од 61,70 км/на час кроз кривину у којој је дошло до незгоде, и да се, у случају да је коловоз био неоштећен и да није било ризле, безбедно, без заношења, може проћи са брзином мањом од 89,93 км/на час.

Оштећење коловоза на месту незгоде и постојање ризле представљало је опасну препреку на путањи возила, која је морала бити на одговарајући начин обележена да би возачи на време били обавештени да наилазе на деоницу оштећеног коловоза. Тужилац је у малој мери допринео настанку незгоде јер није реаговао када је могао да уочи оштећење на коловозу, па је суд његов допринос настанку штетног догађаја утврдио у висини од 30%, јер да је благовремено реаговао смањујући брзину возила ублажио би последице незгоде. Чињеница његове алкохолисаности утврђене у количини од 0,80 промила не може се довести у везу са саобраћајном незгодом, јер је изведеним доказима утврђено да је он алкохол конзумирао након саобраћајне незгоде. Стога првотужени, који управља јавним путевима, одговара за штету која је настала тужиоцу као кориснику јавног пута због пропуштања благовременог обављања послова организовања и контроле појединих радова на редовном одржавању овог пута, јер обавља делатност управљања државним путевима, с обзиром да је његова одговорност заснована на закону и да се поверавањем послова на одржавању и заштити тих путева не може ослободити од одговорности за штету. Како је уговором од 31.3.1992.године и анексом тог уговора бр.10 о обављању радова на одржавању и заштити магистралних и регионалних путева првотужени уступио друготуженом радове на одржавању и заштити регионалног пута Р117, то је друготужени преузео одговорност за штете према трећим лицима које произилазе због неоправданог неиспуњења обавезе друготуженог из уговора, јер је без оправданог разлога нередовно вршио своју услугу а био је дужан да изврши преглед, да утврди и оцени стање пута, местимично поправи коловозну конструкцију и није предузео мере да возаче одговарајућим знацима упозори на постојеће опасности на путу.

пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.282/10од 13.4.2010.године и пресуда Општинског суда у Ивањици П.бр.240/08 од 4.5.2009.године

Опомињање туженог на рачунима за утрошену електричну енергију нису правне радње којима се прекида и спречава ток рока застарелости.

Предлогом за извршење од 23.11.2007.године тужилац је тражио наплату дуга од 176.604,00 динара са каматом од 20.11.2007.године, као дана доспелости, приложивши у списе предмета рачун за утрошену електричну енергију за туженог за период 1.10.2007.године – 31.10.2007.године, према коме је укупан дуг на дан доспећа рачуна 20.11.2007.године износио 176.604,35 динара. Тај дуг се односи на утрошену електричну енергију за октобар 2007.године, у износу од 3.609,12 динара, пренети дуг из ранијег периода од 171.149,00 динара и обрачунату камату на пренети дуг од 1.846,23 динара, па је приложио све месечне рачуне за утрошену елеткричну енергију, почев од јула 2006.године до октобра 2007.године.

Тужени је приговорио да је нереално обрачуната потрошња, јер је бројило које је тужилац уградио било неисправно, а након што је по његовом приговору, решењем првостепеног суда стављено ван снаге решење о извршењу, у делу у коме је одређено извршење и укинуте спроведене радње у том решењу а поступак настављен у парници, истакао је приговор застарелости за сва потраживања доспела годину дана пре подношења предлога за извршење суду.

Вештачењем вештака економске струке утврђено је стање дуга туженог на дан подношења предлога суда, односно текућа потрошња. Првостепени суд је такође утврдио да је основан приговор застарелости тужиочевог потраживања, односно да је потраживање тужиоца застарело за период уназад годину дана пре подношења тужбе у овом спору. Стога је суд обавезао туженог да тужиоцу на име дуга за испоручену а неплаћену електричну енергију, почев од новембра месеца 2006.године закључно са октобром 2007.године, исплати износ од 52.573,33 динара. Наиме, тужилац је неосновано захтевао износ накнаде од 176.604,35 динара за испоручену електричну енергију за потребе домаћинства туженог, као и приписану камату урачунату у тај износ, јер су та потраживања застарела,с обзиром да су старија од годину дана пре утужења.

Без утицаја су, на другачију одлуку у овој правној ствари, и наводи жалбе тужиоца којима се указује да је тужилац прекидао ток рока застарелости редовним достављањем рачуна уз које је туженог опомињао да измири текући месечни дуг и целокупно своје дуговање, с обзиром да се застарелост прекида само подношењем тужбе, која је у конкретном случају поднета 23.11.2007.године, па су сва потраживања старија од годину дана пре утужења, настала дакле пре 23.11.2006.године застарела, а опомињање туженог на рачунима нису правне радње којима се прекида и спречава ток рока застарелости.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.858/10 од 8.6.2010.године и пресуда Општинског суда у Ужицу  П.бр.198/09 од 08.07.2009. године

Накнада материјалне штете настале на возилу припада и лицу које је возило купио, али није извршио административни пренос возила са ранијег власника.

Тужилац је власник путничког моторног возила „Застава 101“, које је пре више од 5 година купио од ранијег власника,али није извршио административни пренос тог возила, па се то возило и даље води на ранијем власнику. Дана 14.6.2007.године наведено возило, којим је управљала тужиочева ћерка, је оштећено у саобраћајној незгоди. На основу записника о увиђају саобраћајне незгоде и проведеног саобраћајног вештачења утврђено је да је, услед непрописног скретања виљушкара на леву половину коловоза у тренутку када се возило тужиоца налазило у левој коловозној траци у завршној фази претицања, дошло до контакта између возила, а из списа предмета произилази да је у време наведене саобраћајне незгоде присуство алкохола у крви код туженог,који је управљао виљушкарем, било у количини од 0,36 промила.Тако је несумњиво утврђено да је до саобраћајне незгоде дошло искључиво радњом туженог, сходно резултатима анализе међусобног положаја оба возила у тренутку примарног контакта и записника о увиђају на лицу места, чиме је искључена свака могућност да је путничко возило тужиоца пресекло путању виљушкара,због чега је тужени обавезан да плати тужиоцу износ накнаде материјалне штете настале критичном приликом на његовом возилу.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.906/10 од 16.6.2010.године и пресуда Основног суда у Пожеги 6.П.бр.175/10 од 26.2.2010.године

Исплата средстава за регресирање репроматеријала за ратарску и повртарску производњу врши се у оном износу према обрачуну у време поднетог захтева по врстама репроматеријала, па би исплата применом подзаконског акта који је ступио на снагу после датог обрачуна водила директној повреди права подносиоца захтева за исплату регреса.

Из списа предмета произилази да је 8.5.2009.године тужилац поднео захтев туженом за коришћење средстава за регресирање репроматеријала за ратарску и повртарску производњу у 2009.години за површину пољопривредног земљишта од 6.10,43 хектара , па су за ту површину земљишта од стране туженог обрачунати и износи за исплату регреса тужиоцу, у време подношења захтева, по врстама репроматеријала укупно 73.251,60 динара. Тужиоцу су исплаћени износи  од укупно 21 975,48 динара.

Тужиоцу је исплата износа од 21.975,48 динара вршена после ступања на снагу измена и допуна по обезбеђењу буџетских средстава, дана 1.7.2009.године. Наиме, захтев тужиоца којим је тражио исплату неисплаћеног дела новчаних средстава по основу регреса и репроматеријала за ратарску и повртарску производњу у 2009.године поднет у време када је важила одредба чл.2.Уредбе од 21.2.2009.године, којом је било прописано да подносиоцима захтева који испуњавају све услове припада 12.000 динара по хектару за пријављене површине под ратарским и повртарским културама у 2009.години.Изменама поменуте Уредбе, које су ступиле на снагу 23.5.2009.године, допуњен је члан 2. тако што је додат став 4. којим се смањује право носиоцу регистрованог пољопривредног газдинства корисника пензије остварене по основу пољопривредне делатности, осим корисника инвалидске пензије остварене по том основу, на регресирање репроматеријала, тако да је тај износ од тада 30% (3.600 динара по хектару) а не раније прописан износ (12.000 динара по хектару).

Стога је правилан закључак првостепеног суда да тужиоцу припада разлика између утврђеног износа за исплату по врстама репроматеријала сходно раније важећој Уредби од 21.2.2009.године и исплаћеног износа, од укупно 51.276,12 динара. Износи за исплату регреса тужиоцу обрачунати су према времену поднетог захтева по врстама репроматеријала, а то значи да је тужени на захтев поднет 8.5.2009.године применио Уредбу од 21.2.2009.године а не касније донету Уредбу о изменама и допунама раније Уредбе од 23.5.2009.године.  На тај начин тужиоцу је признато право на износ од 73.251,60 динара, а делимична исплата је извршена 1.7.2009.године по Уредби о изменама и допунама од 23.5.2009.године, чиме је директно повређено право тужиоца по ранијој Уредби, те је стога основан захтев тужиоца којим је тражио исплату преосталог дела дуга.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.908/10 од 16.6.2010.године и пресуда Основног суда у Пожеги 7.П.бр.1754/10 од 16.4.2010.године

Проглашењем неуставном и незаконитом Одлуке о продужењу самодоприноса, отпао је основ по коме су новчана средства од пензије тужиоца прешла у имовину Месне заједнице на чијој територији тужилац има пребивалиште,па су Месна заједница и Општина у обавези да тужиоцу врате незаконито обустављена средства од пензије, заједно са затезном каматом, од дана подношења тужбе па до коначне исплате.

У току првостепеног поступка, на основу изведених доказа и њихове правилне оцене, утврђено је да је Савет друготужене Месне заједнице донео Одлуку о продужењу самодоприноса и та одлука је објављена у Службеном листу Општине бр.7-8-9 за фебруар-март 2003.године, да је Одељење за буџет и финансије првотужене почетком 2003.године доставило Фонду ПИО спискове пензионера са подручја Месне заједнице, заједно са Одлуком о продужењу самодоприноса, те да је Фонд тужиоцу од фебруара 2003.године закључно са јулом 2006.године, одбијао од пензије месечно 2 %, што номинално износи укупно за цео период 12 276,53 динара, и та средства су пребачена на рачун друготужене Месне заједнице, на чијој територији тужилац има пребивалиште. Даље је утврђено да је 31.7.2006.године у Службеном гласнику РС бр.66/06 од 31.07.2006.године објављена одлука Уставног суда Србије којом је утврђено да Одлука о продужењу самодоприноса није у складу са Уставом и Законом. Одмах по објављивању ове Одлуке није се више одбијао самодопринос од пензије тужиоца, а последњи део одбијен је септембра 2006.године од јулске пензије тужиоца.

Првостепени суд је правилно применио материјално право, садржано у члану 210-214 ЗОО, када је закључио да се у конкретном случају ради о неоснованом обогаћењу тужених обзиром да је основ, по коме су новчана средства тужиоца у износу од 12 276,53 динара прешла у имовину тужених, отпао проглашењем неуставном и незаконитом Одлуке о продужењу самодоприноса. Стога је настала обавеза на страни тужених да тужиоцу врате незаконито обустављена средства од пензије, заједно са затезном каматом, и то од дана подношења захтева односно тужбе, будући да су тужени били савесни пре тог датума, од момента доношења Одлуке о продужењу самодоприноса па до момента када је Уставни суд исту одлуку прогласио неуставном.

 Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж. број 1103/2010  од 24.08.2010. год. и пресуда Основног суда у Пријепољу П. бр.693/10 од 2.6.2010.године

Због неправилног рада, ако приликом исплата износа старосних пензија није поступао по сопственим решењима о усклађивању пензија, Фонд за социјално осигурање војних осигураника је у обавези да накнади износ разлике припадајуће пензије  и исплаћених износа пензије  војним осигураницима.

Тужилац, који је имао чин водника прве класе, је корисник војне пензије коју је остварио код туженог почев од 01.01.1996.године, у наведеном чину са 18-том положајном групом а регистрован је у матичној евиденцији код туженог решењем ИП бр.105233 УП-1 1995/95 и решењем УП-1 105 233 од 07.02.2006.године, којим је пензија тужиоца усклађивана почев од 01.08.2004.године према важећим елементима пензијског основа. Тужени је решењем  од 07.02.2006.године ускладио  старосну пензију тужиоца на 2.824,600 бодова, а тужиоцу припада пензија у висини од 85% од пензијског основа или 2.400,910 бодова, почев од 01.08.2004.године. Вештачењем вештака економске струке је утврђено да је по решењима туженог, у спорном периоду, тужиоцу исплаћен укупан износ од 728 828,75 динара, те да му пензија доспева за исплату 20-ог у месецу за претходни месец, а да припадајућа пензија тужиоца износи 791.768,86 динара,тако да разлика између припадајуће пензије  и исплаћених износа  за период од 01.08.2004.године па до 30.11.2007.године износи 62 940,11 динара.

Првостепени суд је правилно применио материјално право и то одредбе Закона о војсци Југославије и Уредбу о надлежности, делокругу, организацији и начину пословања Фонда за социјално осигурање војних осигураника (Сл.лист СРЈбр.36/94), Уредбу о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци СЦГ(Сл.листСЦГ 35/04 и 42/05), као и чл.172.ЗОО. Утврђена разлика резултат је неправилног рада туженог, јер тужени није приликом исплата износа старосних пензија тужиоцу  поступао по сопственим решењима о усклађивању пензија.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.675/2010 од 28.04.2010.године и пресуда Основног суда у Пожеги  3.П бр.1725/2010 од  21.01.2010. године.

Доказима изведеним у току поступка утврђено је да је тужиоцу, као капетану са 15 положајном групом, решењем туженог признато право на старосну, војну пензију  и да је решењем туженог од 5.12.2007.године, пензија тужиоцу усклађена, тако да почев од 1.8.2004.године до 30.11.2007.године, тужиоцу припада пензија у висини од 80% од пензијског основа, односно 2.919,120 бода, а  почев од 1.10.2005.године, у висини од 3.458,976 бода. Вештачењем по вештаку економске струке је утврђено да по решењима туженог, у спорном периоду, тужиоцу није исплаћен укупан износ од 120.127,43 динара, те да пензија доспева за исплату 20-ог у месецу за претходни месец.

Правилан је закључак првостепеног суда да тужиоцу, обзиром на право на старосну пензију, односно решење туженог о усклађивању пензије у означеном периоду, те умањен износ који је исплаћиван од стране туженог, у односу на утврђен износ, припада право на исплату износа који представља разлику између ових износа, све са припадајућом каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате.

Неоснована су истицања у жалби туженог да тужени није пасивно легитимисан у овом спору јер је у конкретном случају утврђено да је тужени као правно лице пасивно легитимисан у овом спору у смислу чл. 4.ст.3. и 4. и чл.20.наведене Уредбе о надлежности, делокругу, организацији и начину пословања Фонда за социјално осигурање војних осигураника.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.289/10 од 22.2.2010.године и пресуда Општинског суда у Ужицу П.бр.1048/09 од 18.11.2009.године

Општина је одговорна за све видове штете која је настала код оштећене уједом пса луталице, јер је законска обавеза Општине да уреди и обезбеди услове обављања комуналне делатности, хватања и збрињавања напуштених животиња.

Из списа предмета произилази да је 15.03.2010.године oкo 18.30 часова тужиља нападнута од стране пса непознатог власника у Улици „12.Јануар“ у Прибоју када ју је пас угризао за ногу кроз чарапу, након чега је затражила лекарску помоћ. Због критичног догађаја тужиља је задобила лаку телесну повреду- уједну рану са улкусним кожним променама са крустозним површинама. Трпела је физичке болове јаког интензитета и интензиван  и дуготрајан страх изазван насртајем животиње,а одређено време била је под стресом и страхом.

С обзиром да међу странкама није била спорна висина тужбеног захтева, нити чињеница да је тужиљу ујео пас луталица, због чега је тужиља трпела одређену нематеријалну штету у виду физичких болова и страха, правилно је првостепени суд одлучио када је обавезао тужену Општину да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете  настале уједом пса луталице плати укупан износ од 50 000,оо динара

Тужена Општина је одговорна за све видове штете која је настала код оштећене уједом пса луталице, јер је законска обавеза Општине да уреди и обезбеди услове обављања комуналне делатности, хватања и збрињавања напуштених животиња, у конкретном случају паса луталица. Она је дакле надлежна да организује хигијеничарску службу и врши хватање и уклањање паса луталица, односно њена је законска обавеза да уреди и обезбеди услове за обављање комуналних делатности, па и хватања и збрињавања напуштених животиња.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж бр.1212/2010 од 15.09.2010.године и пресуда Основног суда у Пријепољу II П.бр.767/2010 од  21.06.2010. године

Наручилац и извођач радова, као корисник гасовода, су солидарно одговорни за штету коју претрпе власници непокретности преко којих је изграђен разводни гасовод и у случају када приликом извођења радова не користе радни појас дефинисан пројектном документацијом и одобрењем за изградњу.

У првостепеном поступку је утврђено да су тужиље сувласнице од по 1/3 идеалне, на основу решења Општинског суда у К., на кат.парцели бр. 1472 КО Т., по култури шума и да је преко те парцеле урађена траса гасовода а приликом израде трасе гасовода извршена је сеча стабала али се на лицу места не познају трагови сече ни пањеви. јер је дрво исечено и одвучено са лица места. Тужени,као наручилац,  и извођач радова, као корисник гасовода, закључили су уговор о изградњи разводног гасовода а у погледу накнаде штете уговором је предвиђено да за извођење радова извођач на траси може користити радни појас дефинисан пројектном документацијом и одобрењем за изградњу. Процена висине штете, везано за пролазак трасе гасовода, у погледу које су тужиље и тужени закључили споразум пре извођења радова на изградњи,је извршена по предложеној траси на бази културе ливаде и делом шуме. Међутим, у току радова дошло је до промене трасе преко парцеле тужиља,која је по култури шума, па је том приликом заузет део те парцеле посечена су стабла храста цера а вештачењем вештака шумарске струке је утврђена је укупна вредност посечених стабала и  изгубљени прираст тј. укупна материјална штета.Тужиље су стога тужбени захтев за накнаду штете поставиле тако што су висину укупно утврђене штете умањиле за износ претходно им исплаћене накнаде .

Првостепени суд је правилно применио материјално право садржано у одредбама члана 154. и 155. ЗОО, јер је изведеним доказима несумњиво утврђено да тужени са тужиљама није постигао накнадни споразум за промену трасе и да за ту промењену трасу тужиљама није исплаћена накнада штете. Претходни обрачун и исплата штете са пролазом гасовода кроз земљиште тужиља су извршени пре почетка радова, да би тек затим приликом копања на терену и постављања цеви дошло до промене трасе и стога веће штете по тужиље, па је првостепени суд правилно усвојио тужбени захтев тужиља.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж. број 1043/2010 од 25.08.2010. г. и пресуда Основног суда Пожега III-5-П-276/10 од 15. априла 2010. године

Напад на лична добра човека, као што су углед и част, проузрокују и неимовинску штету која се испољава у поремећају психичке равнотеже личности и нормалног душевног стања, што суд може досудити кад због околности случаја  се тиме даје оштећеном пуна сатисфакција, у складу са циљем коме накнада тог вида нематеријалне штете служи.

У првостепеном поступку је утврђено да се тужилац бави аутопревозничком делатношћу, и да је дана 26.06.2007. године, након што му се тужени обратио повишеним тоном , тужилац га је одгурнуо од себе, по чему је тужени из свог возила узео пајсер и почео га ударати . Повреда коју је тужилац задобио је лака телесна повреда, и због исте је трпео физичке болове и примарни и секундарни страх јаког и средњег интензитета. Тај догађај тужиоцу је тешко пао, а посебно изговорене речи од стране туженог, да га он пријављује инспекцији, да тужилац ради на црно, у присуству већег броја људи,па су све ове увреде повредиле част и углед тужиоца.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио и материјално право,садржано у одредби члана 200 Закона о облигационим односа. Досуђени износи накнаде нематеријалне штете, за претрпљене физичке болове и за страх и за претрпљене психичке болове због повреде части и угледа и по налажењу Вишег суда у Ужицу, представљају правичну новчану накнаду,  с обзиром да је реч о повредама које су имале одређену јачину и трајање, с обзиром да су физички болови били јаког  и средњег интензитета, страх је у одређеном периоду код тужиоца интензиван и трајао је.Напад на лична добра човека, као што су углед и част, проузрокују и неимовинску штету која се испољава о поремећају психичке равнотеже личности и тужиочевог нормалног душевног стања, због чега је тужилац трпео душевне болове који му суд може досудити кад због околности случаја  се тиме даје оштећеном пуна сатисфакција, у складу са циљем коме накнада тог вида нематеријалне штете служи.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.655/10 од 28.04.2010.године  и пресуда Општинског суда у Новој Вароши П.бр.432/08 од 8.07.2009. године

Јавно комунално предузеће, основано од стране Општине,  је било у обавези да врши послове  од општег интереса, односно у конкретном случају да организује хигијеничарску службу, која ће бити опремљена одговарајућом опремом за уклањање животињских лешева са јавних површина, као и да организује хватање  и уништавање паса и мачака луталица.

У првостепеном поступку је утврђено да је дана 09.05.2004.године у раним јутарњим сатима тужилац дошао на имање у селу З. и испред штале на земљи видео крваву овцу а на њој пса луталицу који јој једе утробу.Ушао је у шталу и ту затекао још две мртве овце и једно јагње, као и три пса луталице који су на њега режали, па их је он истерао напоље. О овом догађају тужилац је обавестио полицију и Ветеринарску станицу, ветеринар је прегледом утврдио  да су све три настрадале овце и једно јагње задобиле озбиљне повреде, да су масакриране и да је њихово лечење немогуће, а због тежине и врсте повреда оне се нису могле ни економски искористити. Вештачењем вештака пољопривредне струке утврђена је садашња тржишна вредност оваца, тежине 60-70 килограма,  и цена мушког јагњета тежине од око 40 килограма. Стога је висину штете коју је тужилац претрпео угинућем три овце и једног јагњета суд утврдио у укупној висини како је то вештак нашао, с тим што је, за проценат од на име 20% доприноса тужиоца настанку штетног догађаја умањио износ утврђене накнаде. Наиме, изведеним доказима утврђено је  као одлучно за примену правила о подељеној одговорности да је тужилац у вечерњим сатима дана пре штетног догађаја није потпуно затворио врата штале у којој је сместио овце, иако су овце биле у штали у заграђеном тору, на пашњаку који је такође ограђен, па је тим поступком омогућио псима да уђу у шталу и нападну овце.

Како тужено предузеће није вршило делатност, због које је основано, односно нередовно је вршило послове организовања хигијеничарске службе, а тужилац је због тога претрпео штету, несумњиво је утврђено да је тужени одговоран да штету у висини вредности угинулих животиња, умањену за допринос тужиоца штетном догађају,и у обавези је да је тужиоцу накнади.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.792/2010 од 25.05.2010.године  и пресуда Основног суда у Пожеги 6 П бр.2182/2010 од 30.03.2010.године

Примена конфорног метода у уговору о кредиту закљученим са банком не сматра се обрачуном  камата на камату.

Првостепеном пресудом усвојен је тужбени захтев тужиоца против туженог па је обавезан тужени да тужиоцу  на име дуга исплати износ од 161.348,оо динара Доказима изведеним у току поступка утврђено је да је дана 8.10.2008. године између тужиоца и туженог закљућен уговор о отварању и вођењу текућег рачуна . Уговором о одобравању позајмице по текућим рачунима физичких лица закљученим између тужиоца и туженог туженом је одобрена позајмица по текућем рачуну у износу од 26.000,оо динара на року од 12 месеци. На  дан 7.08.2009. године тужилац је  на текући  рачун туженог  приписао дуг по кредитној картици у износу од 100.281,36 динара, а дуг туженог на текућем рачуну на дан 7.08.2009. године  је износио 51.414,94 динара, тако да је укупан минусни салдо  на текућем рачуну туженог на дан 7.08.2009. године износио 161.384,оо динара, у који минусни салдо је укључен дуг туженог по основу промена на текућем рачуну, дуг туженог по кредитној картици позитивна и негативна камата и трошкови, а дуг туженог је доспео на дан када је партија туженог предата на утужење.

Неоснована су истицања у  жалби  да вештак није одговорио у потпуности на примедбе тужене стране  да ли је приписивање камата вршено на начин како то врши тужилац и да представља припис камате на износ главног дуга, на који збирни износ тече камата, тј. да ли је реч о потраживању камате на камату.Вештак економске струке  у допунском  налазу и мишљењу навео је  да се примена конфорног метода не сматра обрачуном  камата на камату, а на рочишту одржаном дана 12.04.2010 године навео је да је разлика  између конфорног метода обрачуна камате и обрачуна камате на  камату  је у томе што се код обрачуна камате на камату приписивање врши у периодима који не одговарају периодима за које је утврђена висина  стопе затезна камате. Правилан је закључак првостепеног суда да се у конкретном случају одредба чл.400 став 1 и 2. ЗОО не примењује на кредитно пословање банака и других банкарских организација, а дуг туженог је настао из пословног односа банке и туженог који има све карактеристике кредитног пословања банке са трећим лицима.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.981/10 од 24.08.2010. године, пресуда Основног суда у Пожеги 6 П.бр.1659/10 од 12.04.2010.године

Потраживање  накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећени сазнао за штету и лице које је штету учинило.

Из списа предмета произилази да су тужиоци сукорисници кат.парцеле број  1960/2 КО У. и то тужилац на делу од 2/3 права коришћења целе кат.парцеле, а тужиља на делу од 1/3 права коришћења целе кат.парцеле. Тужилац  је власник куће изграђене на наведеној парцели, а правни претходник тужиоца је изградио потпорни зид, ради спречавања потискивања земље на објекат-кућу, због засеченог терена. У току 1999.године, тужени је вршио постављање подземног ПТТ кабла, те је кабал постављен и западном страном парцеле тужилаца. Полагање телефонског кабла обавио је власник регистроване самосталне радње за све врсте извођења радова у грађевинарству, а радови су обављени по налогу пројектанта, овде туженог. Тужилац је у овом спору тражио наканду штете од туженог на име санације наведеног потпорног зида и на име накнаде за заузето земљиште полагањем предметног кабла.

Првостепени суд налази да је тужени проузроковао штету тужиоцима постављањем подземног ПТТ кабла на парцели тужилаца, те је сходно чл.154.ЗОО усвојен тужбени захтев тужилаца за накнаду штете.

Међутим, по оцени Вишег суда изложено становиште првостепеног суда се за сада, не може прихватити Тужени је у току поступка истицао приговор застарелости потраживања накнаде проузроковане штете у односу на тужиоце, а првостепени суд није одлучио о наведеном приговору застарелости. Тужилац је у току поступка тврдио да за штету није знао током 1999.године, да је у време постављања кабла његов отац живеo у наведеном објекту, да се први пут обратио туженом за накнаду штете, дана 21.06.2005.године, а на рочишту 2.02.2006.године, пуномоћник тужиоца је изјавио да се тужилац обраћао туженом за накнаду штете током 1999.–2000.године, те је потребно утврдити када су тужиоци сазнали за штету и учиниоца.

Сем тога, првостепени суд је досудио наведене износе на име наканде штете са каматом од 20.09.2006.године. Одредбом чл. 189.ст.2.ЗОО, прописано је да се висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја када закон наређује шта друго.Стога ће првостепени суд у поновном поступку одлучити о истакнутом приговору застарелости захтева за накнаду штете, утврдиће када су тужиоци сазнали за штету и учиниоца, а уколико утврди да потраживање тужилаца није застарело, висину штете ће утврдити сходно чл.189.ст2.ЗОО.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.173/10 од 22.02.2010. године и пресуда Општинског суда у Ужицу П.бр.1298/05 од 24.09.2009. године и допунско решење Општинског суда у Ужицу П.бр.12985 од 8.10.2009. године

Постоји пробој правне личности када командитори командитног друштва, чланови друштва са ограниченом одговорношћу и акционари акционарског друштва злоупотребе предузеће у незаконите или преварне циљеве или када имовином предузећа располажу као са сопственом имовином као да привредно друштво као правно лице не постоји.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право- одредбе члана 15. Закона о привредним друштвима, јер је утврђено да у конкретном случају тужилац није доказао да постоји основ одговорности тужених, као оснивача предузећа ПП „Агромис“ п.о. Пожега за спорно потраживање тужиоца и услова за примену института пробоја правне личности. Тужилац није доказао да су тужени злоупотребили предузеће у незаконите или преварне циљеве или да су имовином предузећа располагали као са сопственом имовином као да привредно друштво као правно лице не постоји. Наиме, чланом 15.Закона о привредним друштвима прописано је да командитори командитног друштва, као и чланови друштва са ограниченом одговорношћу и акционари акционарског друштва могу према трећим лицима лично одговарати за обавезе друштва, ако злоупотребе привредно друштво за незаконите или преварне циљеве или ако са имовином привредног друштва располажу као са сопственом имовином као да привредно друштво као правно лице не постоји. Правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев тужиоца наводећи у образложењу да тужилац није доказао да у конкретном случају постоји пробој правне личности и да су тужени, као оснивачи наведеног предузећа злоупотребили привредно друштво за незаконите или преварне циљеве или да су са имовином привредног друштва располгали као са сопственом имовином као да привредно друштво као правно лице не постоји.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.123/10 од 08.06.2010.године и пресуда Општинског суда у Пожеги П.бр.400/09 од 27.10.2009.године

Време чекања не може да буде толико дуго да угрози здравље или живот осигураног лица, па обавеза чекања на операцију по листи чекања, када се ради о последњем стадијуму обољења и медицински оправданој интервенцији се, не стоји, нити је тужиља дужна да сама сноси трошкове здравствених услуга ако је оперисана мимо листе чекања.

Доказима изведеним у току првостепеног поступка утврђено је да је тужиља осигураник туженог и да је примљена дана 14.08.2008.године у Специјалну болницу за офталмологију у Б., где јој је извршена хируршка интервенција кератопластике на десном оку. Тужиља је платила трошкове операције у укупном износу од 212.112,00 динара.

Наиме, тужиља је лечена у Општој болници у У., а по упуту отишла је у Клинички центар Србије, Институт за очне болести, где је стављена на листу чекања за операцију кератопластике, под бројем 738. дана, а у овом Институту се годишње уради 50 ових интервенција, тако да је просечно чекање на интервенцију од 4 до 5 година.Након прегледа, код тужиље је дошло до погоршања здравственог стања на оболелом оку, јер је сочиво из ока почело да испада, померало се, око је сузило, а ноћи је имала болове у оку. То је утицало на многе животне активности тужиље, а нарочито послове радног места. Вештачњем по вештаку лекару специјалисти офталмологу утврђено је да је операција код тужиље била хитна и неопходна

Након завршеног лечења, тужиља се обратила туженом са захтевом за рефундацију средстава а њен захтев је одбијен коначним решењем туженог са образложењем да је предметна здравствена услуга пружена од стране даваоца здравствених услуга са којим није закључен уговор о пружању здравствених услуга и да је првостепена лекарска комисија налазом оценила да пружене услуге нису представљале пружање хитне медицинске помоћи.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право, одредбе чл.53.ст.1 и 56.ст.1. Закона о здравственом осигурању, када је усвојио тужбени захтев тужиље С тога се неосновано у жалби туженог наводи да је првостепени суд погрешно применио материјално право и да је у конкретном случају требало применити одредбе чл. 61.ст.1.тачка5. и ст.2., чл.144.ст.1 и 2.Закона о здравственом осигурању. У конкретном случају не ради се о коришћењу здравствене заштите у супротности са начином и поступком остваривања здравствене заштите који је прописан овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона.Сходно чл.56.ст.1. Закона о здравственом осигурању, време чекања не може да буде тако да угрози здравље или живот осигураног лица, а чекање на операцију, обзиром да се радило о последњем стадијуму обољења, кад пацијент не може вид регулисати на други начин, то се радило о медицински оправданој интервенцији, те се не може сматрати да је тужиља дужна да сама сноси трошкове здравствених услуга, односно да наведени трошкови падају на терет осигураног лица, јер је оперисана мимо листе чекања.      

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.156/10 од 6.04.2010.године и пресуда Општинског суда у Ужицу П.бр.601/09 од 26.10.2009.године

Основано је потраживање тужиоца за комуналне услуге од туженог, иако се објекат води на име  супруге туженог, јер је тужени тражио и добио одобрење за постављање водомера а рачуни за комуналне услуге за утрошак воде у наведеном пословном простору гласе на туженог.

На основу изведених доказа суд је утврдио да је основано потраживање тужиоца за комуналне услуге туженог за период од фебруара 2005.године до децембра 2005.године, те је правилно првостепени суд усвојио тужбени захтев тужиоца, налазећи да је правилно одређена висина накнаде, која је у складу са Одлукама за утрошену воду за пословни простор, по образовању цена основних услова тужиоца. Тужени је приликом градње објекта од тужиоца тражио да му се дозволи уградња два одвојена водомера, један за пословни простор, а један за домаћинство, где је задуживан за потрошену воду преко водомера за пословни простор, а није поднео захтев да му се тај водомер уклони и да потрошња иде преко водомера за домаћинство, а и тужени је навео да наведени простор користи као пословни за пружање услуге својим гостима. Јер иако се објекат води на име  супруге туженог, тужени је тражио и добио одобрење за постављање водомера, рачуни за комуналне услуге за утрошак воде у наведеном пословном простору гласе на туженог, а тужени је навео да наведени простор користи за пружање услуга својим гостима.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.839/10 од 28.06.2010.године и пресуда Општинског суда у Чајетини П.бр.85/06 од  26.06.2006.године, исправљена решењем Основног суда у Ужицу П.бр.85/06 од 14.04.2010.године

Тужиља је претрпела штету због неправилог рада тужених, који се огледа у пропусту да у потпуности примене Правилник о начину исплаћивања новчаних примања по Закону о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица и изврше његову примену исплатом припадајућег износа по основу породичне инвалиднине.

Утврђено је да је тужиљи, као члану породице умрлог ратног, војног инвалида, четврте групе, са 80% инвалидитета, решењем Комитета за општу управу, друштвене и заједничке службе СО ББ 02 бр.580-60/87 од 31.12.1987.године, признато право на породичну инвалиднину. За период од маја 2005.године до априла 2007.године,  тужиљи је по основу породичне инвалиднине исплаћен мањи износ него што је предвиђен упутствима туженог министарства у износу од 52.795,00 динара. Услед поступања тужених тужиља је претрпела штету, те су правилно, сходно члану 172.ЗОО, тужени обавезани да тужиљи накнаде штету.

Сходно члану 85. Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца друготужени је обавезан да обезбеди остваривање права и обавеза по овом закону, и првотужени, који преко Општинске управе у смислу члана 2. Правилника о начину исплаћивања новчаних примања по Закону о правима бораца војних инвалида и чланова њихових породица врши исплату породичне инвалиднине и других новчаних давања.

Неоснована су истицања у жалби тужених да је основ тужбеног захтева стицање без основа и да је првостепени суд погрешно применио материјално право у погледу застарелости потраживања, да је тужиља сазнала да јој се врши умањена исплата инвалиднине у 2008.години и да се до подношења тужбе 1.12.2009.године обраћала надлежним службама Општине за исплату наведене разлике инвалиднине. У конкретном случају ради се о потраживању које је по својој природи повремено потраживање, које доспева месечно, те сходно одредби чл.372.ЗОО застарева за три године од доспелости сваког појединог давања.

Пресуда Вишег суда у Ужицу Гж.бр.1183/10 од 28.09.2010.године и пресуда Основног суда у Ужицу  I-6 П.бр.766/10 од 11.06.2010.године

ПОРОДИЧНО ПРАВО

Дете има право  да одржава личне односе и са родитељем са којим не живи, а то право може бити ограничено само судском одлуком када је то у интересу детета.

Побијаним решењем, усвојена је предложена привремена мера и уређен начин одржавања личног контакта између  оца и мал. детета, одлучено је да наведена привремена мера ступа одмах на снагу и да се има примењивати до правноснажног окончања парничног поступка по тужби за развод брака.

Пред првостепеним судом у току је поступак по тужби тужиоца против тужене ради развода брака.У тужби тужиоца је стављен и предлог за одређивање привремене мере, којим тужилац тражи да се том привременом мером уреди лични контакт између њега и његове мал.кћерке из брака са туженом Суд је у току поступка прибавио налаз и мишљење Центра за социјални рад о предлогу за привремену меру којом би се регулисало виђање оца са мал. кћерком па је утврђено да је отац до сада учествовао у организовању неге и бриге о мал.детету, да су током трајања заједнице странке наизменично чували мал. кћерку, што значи да отац није непознат мал.детету и да одвајање од мајке и боравак са оцем без њеног присуства није новина за дете,није уочио разлог због које би се виђање одвијало у присуству мајке, и сматрао је да је неопходно привременом мером  регулисати личне односе мал. детета са оцем , имајући у виду емотивну блискост детета са оцем и чињеницу да родитељи немају пожељну родитељску комуникацију

Оцењен је интерес мал.детета да се привремено одреди начин  одржавања личног контакта са оцем, узимајући у обзир  узраст и потребе детета на емотивном и развојном плану. Налаз и стручно мишљење Центра за социјални рад су  дали одговоре о постојању услова за предложену привремену меру,њеној оправданости и целисходности, па је с тога првостепени суд привремено уредио начин одржавања контакта оца и   његове кћерке,до правноснажног окончања парничног поступка по тужби за развод брака странака

Решење Вишег суда у Ужицу Гж. бр. 1204/2010 од 15.09.2010. године и решење о привременој мери Основног суда у Ужицу 7 П2 бр.252/10 од 26.07.2010. године

НАСЛЕДНО ПРАВО

Ако се наследници споре било о чињеницама било о примени права, суд ће прекинути заоставштину и упутити странке да поведу парницу или поступак пред управним ограном у случају да између наследника постоји спор да ли нека имовина улази у заоставштину, ако између наследника постоји спор поводом захтева потомака оставиочевих који су живели са њим у заједници да им се из заоставштине издвоји део који одговара њиховом доприносу у повећању вредности оставиочеве имовине.

Решењем О.206/95 од 11.12.1995.године на целокупној заоставштини иза пок.Л Д, бив. из З, оглашени су за законске наследнике његова удова Л М и његови синови М.В. и М.Л., сви са уделима од по ¼. Иза смирти удове Л М решењем првостепеног суда О бр.256/03 од 2.12.2004.године расправљена је заоставштина и њени синови М Л и В Л су оглашени наследницима са уделима по 1/3 на заоставштини оставиље, и унуке од покојног јој сина М.Л.и то  Г. Л. и С.Л., са уделима од по 1/6.

Л.В., као законски наследник сада пок.Л.Д. бив. из З,  је поднео захтев за исправку наведеног решења о наслеђивању,тражећи да се из заоставштине његовог оставиоца изузме цела кат.парцела бр.2354/2 КО З. и 6 ари од кат.парцеле бр.2354/1 КО З., јер су приликом расправљања заоставштине наведене парцеле унете као предмет заоставштине, иако су оне уговором о поклону, који је оверен код првостепеног суда под Ов.бр.1271/86 од 4.12.1986.године, остављене и то цела кат.парцела 2354/1 КО З. поклонопримцу Л.В., а 6 ари од парцеле 2354/1 КО З. поклонопримцу Л.М, о чему је у списима предмета приложен предметни уговор. Стога је првостепени суд својим решењем О бр.206/95 од 1.3.1995.године исправио решење о наслеђивању првостепеног суда од 1.3.1995.године и наведене парцеле изузео из заоставштине.

Допунским решењима првостепеног суда од 6.11.1997.године и од 9.9.2008.године на накнадно пронађеној заоставштини иза Д.Л., ближе описаној у диспозитивима тих решења, за законске наследнике оглашени су синови оставиоца М.Л. и В.Л., са уделима од по 1/3 идеалне, као и унуке оставиоца С и Г.Л, кћерке од оставиочевог раније умрлог сина М.Л., са уделима од по 1/6 идеалне. Поступајући по предлогу учесника заоставштине, првостепени суд је утврдио шта представља и накнадно пронађену заоставштину, коју представљају сви наведени грађевински објекти у диспозитиву првостепеног решења у ставу 1 изреке и кат.парцела бр.2327 КО З, што је међу учесницима заоставштине учињено неспорним на рочишту одржаном 5.11.2009.године, осим у погледу куће на кат.парцели 2354/1 КО З, која се састоји од сутерена, спрата и поткровља са два улаза и две мање дрвене шупе, јер се по наводима учесница заоставштине С.Л. и Г.Л, ови објекти управо налазе на 6 ари од кат.парцеле 2354/1 КО З а тај део не представља заоставштину пок.Д Л јер је отуђен из његове имовине наведеним уговором о поклону Ов.бр.1271/86 од 4.12.1986.године.

Стога је првостепени суд правилно одлучио када је упутио наследног учесника В Л да покрене парнични поступак ради доказивања да ли кућа на кат.парцели 2354/1 и две мање дрвене шупе постојеће на истој парцели, и то на њеном делу површине од 6 ари, представљају накнадно пронађену заоставштину пок.Д.Л, у вези чега је правилно применио и одредбу чл.121 Закона о ванпарничном поступку. Тек након што се питање да ли те грађевине представљају заоставштину иза Д.Л. разјасни у парничном поступку, ванпарнични суд ће моћи да одлучи решењем о наслеђивању и у погледу те имовине, ако није отуђена за живота оставиоца уговором о поклону.

решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.402/10 од 20.4.2010.године и допунско решење Општинског суда у Бајиној Башти О.бр.206/95 од 5.11.2009.године

ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО

Привредни суд је стварно надлежан за суђење у споровима који настају у току и поводом стечајног поступка .

Тужбеним захтевом у овом спору тужиља  је тражила да се утврди да је у односу на тужене,међу којима је „Славија банка„ АД Београд,  апсолутно ништав уговор о купопродаји непокретности, јер је закључен супротно принудним прописима, јавном поретку и правилима морала.

По прибављеном одговору на тужбу друготуженог, у ком је истакнут приговор стварне ненадлежности суда, и изјашњења Агенције за привредне регистре, утврђено је да је у току стечајни поступак над друготуженим „Славија банка„ АД Београд, односно да је решењем Привредног суда у Београду отворен стечај над београдском банком „Славија банка“ АД Београд.Сходно утврђеним чињеницама првостепени суд је правилно поступио када се огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари одлучивши да списе суда достави стварно надлежном Трговинском суду у Београду, с обзиром  да је сходно члану 57. ЗПП стварно надлежан за суђење у споровима који настају у току  и поводом стечајног поступка и искључиво месно надлежан суд на чијем се подручју налази суд који спроводи стечајни поступак.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж бр.788/10 од 18.05.2010. године и решење Општинског суда у Ужицу П бр.1062/09 од 19.11.2009. године

Када је реч о међусобном привредном односу у спору ради обављања делатности стварно је надлежан да поступа Привредни суд.

Тужбом у овом спору тужиоци су тражили да се према туженом утврди да је трафостаница 110/35 КВ С., са припадајућим земљиштем на кат.парцели 2150/1 КО С, у својини Републике Србије (државној својини) а на коришћењу ЕПС Београд, ЈКП Електроисток, што је тужени дужан да призна и дозволи земљишно књижни упис, а ако то не учини да је тужилац првог реда овлашћен да на основу првостепене пресуде изврши одговарајући упис у земљишним књигама код првостепеног суда.Испитујући по службеној дужности своју стварну надлежност, а како се у конкретном случају ради о имовинско правном спору између два привредна субјекта у вези права коришћења објекта трафо станице са кат.парцелом на којој се објекат налази, као основног средства који служи обављању привредне делатности првотужиоца као привредног субјекта, сходно овлашћењу из чл.17.ст.1.ЗПП, првостепени суд је утврдио да се у овој правној ствари ради о спору за који је стварно надлежан да поступак Привредни суд.

И по ставу Вишег суда у Ужицу наведени спор проистиче из уговорног односа привредних субјеката, ЈП „Електромрежа Србије“ Београд и предузећа „В.б.С.“ А.Д. С., а предмет тог уговорног односа су основна средства предузећа која су у функцији обављања делатности привредних субјеката, па произилази да је реч о међусобном привредном односу ради обављања делатности, због чега је у овом спору надлежан да поступа Привредни суд, сагласно чл.15.ст.1.а Закона о судовима, који је био на снази у време покретања спора.

Решење Основног суда у Ужицу 3 П.бр.1230/10 (03) од 15.3.2010.године и решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.798/10 од 25.5.2010.године

О  захтеву за накнаду ратних дневница одлучује се у управном поступку, уколико у управном поступку није утврђено право припадника резервног састава Војске Југославије на исплату дневница, нити он приложи доказе да му тужена без законског основа по том решењу ускраћује исплату.

Правилно је поступио првостепени суд доносећи побијану одлуку јер је тужилац свој захтев засновао на накнади неисплаћених дневница и од тужене  потражује исплату дневница као припадник резервног састава Војске Југославије  за време свог учествовања у ратним дејствима током 1999.године.

Наиме, одлука првостепеног суда заснована је на правилној примени  одредбе члана 16.ЗПП,  јер је суд апсолутно ненадлежан да поступа у овој правној ствари, пошто се не ради о спору који спада у судску надлежност, већ у управну надлежност због чега је тужба и одбачена.

У смислу члана 1.ЗПП редовни судови расправљају између осталог у имовинско правним споровима, осим ако за ту врсту спора  није посебним законом предвиђена друга врста поступка. Према Правилнику о накнади  путних и других трошкова у Војсци Југославије, о захтеву за накнаде по наведеном Правилнику, између осталих и за накнаду дневница, одлучује се у управном поступку. Тужилац уз поднету тужбу није приложио доказе да је у управном поступку по његовом захтеву, а према одредбама поменутог Правилника, донето извршно решење којим се утврђује његово право на исплату дневница, нити доказе да му тужена без законског основа по том решењу ускраћује исплату у целини или делимично, у ком случају би се радило о спору за накнаду штете због незаконитог или неправилног рада органа тужене.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр. 1198/2010 од 21.09.2010. год и решење Основног суда у Пожеги II П.бр.1498/2010 од 08.06.2010.године

Не може се прихватити учешће трећег лица као умешача ако се правно дејство  пресуде на то лице не односи  нити је оно имало положај јединственог супарничара са туженим, нити то лице  може да изјави ванредни правни лек.

Првостепеним решењем одбијено је учешће умешача на страни туженог у овој парници, јер Ш.Б., као умешач на страни туженог, до правноснажности одлуке о тужбеном захтеву није стекла својство умешача на страни туженог, и по оцени првостепеног суда она није имала положај јединственог супарничара, с обзиром да се правно дејство  пресуде на њу не односи, због чега није овлашћена да изјави ванредни правни лек.

Неосновано се изјављеном жалбом указује да је првостепени суд погрешно применио одредбе ЗПП, и да је  Ш.Б. стекао својство умешача с положајем јединственог супарничара и да може да изјави ванредни правни лек, с обзиром да он као умешач није ступио у предметну парницу до правноснажности одлуке првостепеног суда – пресуде Општинског суда у У. која је потврђена пресудом Окружног суда у У., а с обзиром да се правно дејство тих пресуда  не односи  на Ш.Б., јер се тужбеним захтевом  тражило да се  С.Д. распореди на послове и задатке који одговарају његовој стручној спреми и радној способности, Ш.Б. није умешач са положајем јединственог супарничара са туженим, да би могла да изјави ванредни правни лек на другостепену одлуку у предметној правној ствари.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж. бр. 989/2010 од 6.7.2010. године и решење Основног суда у Ужицу П.1. број 80/09 од 24.5.2010. године

Опште месно надлежан је суд на чијем подручју тужени имају пребивалиште.

У спору ради накнаде штете по тужби тужиоца  против тужених М.И. и Б, обоје из Чачка, тужени су поднеском 14.06.2010.године,  након што им је достављена тужба, оспорили месну надлежност Основног суда у П. и навели да је у овој правној ствари надлежан да поступа Основни Суд у Чачку, јер је пребивалиште тужених у Чачку, у вези чега су истакли приговор месне ненадлежности суда.

Имајући у виду садржину реферата тужбе  и садржину поднеска тужених од 14.10.2010.године Основни суд у П се правилно, сходно  одредбама члана 40. став 1 и 45. ЗПП, огласио месно ненадлежним  за решавање овог спора и одлучио  да по правноснажности решења предмет уступи Основном суду у Чачку, као стварно и месно надлежном,  сходно члану 20. ЗПП.

Како је у конкретној ствари  опште месно надлежан суд на чијем подручју тужени имају пребивалиште, у смислу члана 40 став 1. ЗПП, то није ни било места поступању Основног суда у Пријепољу у предметном спору, па се неосновано изјављеном жалбом указује да суд није имао у виду да је штетна последица настала у Новој Вароши. С обзиром да у конкретном случају је реч о општој месној надлежности, за суђење је надлежан суд према месту пребивалишта тужених, а како је у тужби и у поднеску туженог наведено да је њихово пребивалиште у Чачку, то је за предметни спор месно надлежан Основни суд у Чачку.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж .1075/10 од 24.08.2010.године и решење Основног суда у Пријепољу П.бр.908/10 од 17.06.2010. године

С обзиром да је туженом било немогуће извршити доставу непосредно, јер је на свакој доставници наведено да њега нема на означеној адреси, суд је извршио уредну доставу туженом стављањем пресуде због изостанка на огласну таблу суда у смислу члана 139. став 2 ЗПП.

Првостепеним решењем одбијен је предлог туженог за укидање клаузуле-потврде правноснажности–извршности на пресуди због изостанка Општинског суда у УжицуПрвостепени суд је утврдио да је достављање туженом уредно извршено стављањем пресуде због изостанка на огласну таблу суда. Наиме,из садржине списа предмета произилази да се туженом према адреси у тужби достава није могла извршити ни преко судског достављача а ни преко поште,јер је на свакој повратници назначено да га нема у стану у Улици Р.Т.бр.30 у У. С тога, како је одлука првостепеног суда-пресуда због изостанка, туженом уредно достављена преко огласне табле суда, а протекао је законски рок за наступање правноснажности, предлог туженог за укидање клаузуле правноснажности и извршности са наведене пресуде је одбијен као неоснован.

Решење Вишег суда у Ужицу ГЖ број 934/10  од 25.06.2010. год, решење Основног суда у Ужицу П.бр. 175/2000 од 20.05.2010.године

Не може се прихватити учешће трећег лица као умешача ако се правно дејство  пресуде на то лице не односи  нити је оно имало положај јединственог супарничара са туженим, нити то лице  може да изјави ванредни правни лек.

Првостепеним решењем одбијено је учешће умешача на страни туженог у овој парници, јер Ш.Б., као умешач на страни туженог, до правноснажности одлуке о тужбеном захтеву није стекла својство умешача на страни туженог, и по оцени првостепеног суда она није имала положај јединственог супарничара, с обзиром да се правно дејство  пресуде на њу не односи, због чега није овлашћена да изјави ванредни правни лек.

Неосновано се изјављеном жалбом указује да је првостепени суд погрешно применио одредбе ЗПП, и да је  Ш.Б. стекао својство умешача с положајем јединственог супарничара и да може да изјави ванредни правни лек, с обзиром да он као умешач није ступио у предметну парницу до правноснажности одлуке првостепеног суда – пресуде Општинског суда у У. која је потврђена пресудом Окружног суда у У., а с обзиром да се правно дејство тих пресуда  не односи  на Ш.Б., јер се тужбеним захтевом  тражило да се  С.Д. распореди на послове и задатке који одговарају његовој стручној спреми и радној способности, Ш.Б. није умешач са положајем јединственог супарничара са туженим, да би могла да изјави ванредни правни лек на другостепену одлуку у предметној правној ствари.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж. бр. 989/2010 од 6.7.2010. године и решење Основног суда у Ужицу П.1. број 80/09 од 24.5.2010. године

Када странка у жалби истакне предлог за враћање у пређашње стање, суд ће тај предлог испитати, у смислу овлашћења из чл.115 ЗПП, па тек уколико утврди да враћање у пређашње стање није дозвољено, проследиће списе предмета Вишем суду ради одлуке по тој жалби.

У поступку претходног испитивања изјављене жалбе утврђено је да нису испуњене процесне претпоставке за одлучивање у другостепеном поступку, с обзиром да пуномоћник тужиље у жалби истиче да је изостала са рочишта од 19.03.2010.године јер је воз, којим је путовала из У. за П., каснио 35 минута, да је припремно рочиште било заказано за 8 сати и 30 минута а да је она у суд приступила по прибављању потврде о кашњењу воза са закашњењем и оправдањем за закашњење на рочиште и усменим образложењем, што поступајући судија није констатовао у виду службене белешке у предметним списима.

Стога је потребно да се поступајући судија изјасни да ли је пуномоћник тужиље приступила дана 19.03.2010.године пред првостепени суд на заказано рочиште са закашњењем и оправдањем због кашњења, па у вези те чињенице да цени да ли се може  жалба тужиље сматрати предлогом за враћање у пређашње стање, у смислу овлашћења из чл.115 Закона о парничном поступку, јер је пуномоћник тужиље за своје наводе приложила и потврду  шефа станице Пријепоље  од 19.03.2010.године, па тек уколико утврди да враћање у пређашње стање није дозвољено, проследиће списе предмета овом суду да би одлучивао по жалби тужиље.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж бр.950/2010 од 25.06.2010.године

Неблаговремен је предлог за враћање у пређашње стање,поднет по протеку законског рока из чл.112 ЗПП од 8 дана, рачунајући од дана када је престао разлог који је проузроковао пропуштање, односно ако је странка тек доцније сазнала за пропуштање, од дана када је то сазнала.

Првостепеним решењем одбачен је предлог за враћање у пређашње стање, поднет од стране тужиоца од 10.11.2009.године, као неблаговремен.У поступку по тужби тужиоца против туженог, ради поништаја  споразума о обезбеђењу новчаног потраживања укњижбом заложног права I реда на непокретности, на рочиште за главну расправу која је заказана за 15.10.2009.године нису приступили тужилац ни првотужени, иако су уредно обавештени о дану и часу одржавања рочишта, изостанак нису оправдали, па је првостепени суд саглaсно чл.475 Закона о парничном поступку решењем П бр.282/09 од 15.10.2009.године тужбу сматрао повученом.

Наиме, из садржине списа произилази да је тужилац решење првостепеног суда, којим се тужба сматра повученом П бр.282/09 од 15.10.2009.године примио 26.10.2009.године, а да је предлог за враћање у пређашње стање предао суду, пославши га препорученом пошиљком, дана 7.11.2009.године. Утврђено је да је тужилац поднео предлог за враћање у пређашње стање по протеку законског рока од 8 дана, који је чланом  112 став 2 Закона о парничном поступку прописан као рок у ком се подноси предлог за враћање у пређашње стање, рачунајући од дана када је престао разлог који је проузроковао пропуштање, односно ако је странка тек доцније сазнала за пропуштање, од дана када је то сазнала. С обзиром да је рок за подношење предлога за враћање у пређашње стање почео да тече 27.10.2009.године и да је истекао 3.11.2009.године, то је основан закључак првостепеног суда да је предлог тужиоца за враћање у пређашње стање, поднет 7.11.2009.године, неблаговремен.

Решење Вишег суда у Гж.415/10 од 16.03.2010.године и решење Општинског суда у Пожеги П.бр.282/09 од 12.11.2009. године

Када тужилац има пуномоћника који је адвокат, а тужба је неуредна и не садржи све што је потребно да би се по њој могло поступати, суд је овлашћен да сходно члану 279. став 1. тачка 7. у вези чл.103.ст.6. ЗПП, одбаци тужбу.

Из списа предмета произилази да је тужилац поднео тужбу против тужених, ради чинидбе-извршења уговораа тужбом је тражено да тужени изврше уговорне обавезе утврђене Уговором о заједничкој изградњи пословно-стамбеног објекта од који је оверен пред Општинским судом у У.. Тужба је достављена на одговор туженим. Друготужени је доставио одговор на тужбу у коме је истакао да је петитум тужбе нејасан и неразумљив јер тужбом није опредељено на кога од тужених се односи тражена чинидба, да је тужбом обухваћено више различитих чинидби у односу на које је требало обухватити и друге суинвеститоре предметног објекта и предложио је да суд одбаци тужбу, указујући на непотпуну пасивну легитимацију.

Првостепени суд је, сходно члану 279. став 1. тачка 7. у вези чл.103.ст.6. ЗПП, одлучио да се одбацује тужба, обзиром да тужилац има пуномоћника који је адвокат, а тужба је неуредна и не садржи све што је потребно да би се по њој могло поступати, јер као странке нису означени сви нужни супарничари. Наиме, правни основ спора је својина на стану постојећем у стамбено-пословном објекту у чијој изградњи су поред тужених учествовали и други суинвеститори, те је правилан закључак првостепеног суда да су сви суинвеститори у погледу предмета спора у правној заједници и имају положај нужних и јединствених супарничара, па је тужба неуредна јер нису обухваћени сви супарничари. Уговор о купопродаји који је тужилац закључио са првотуженом, има свој основ у уговору о заједничкој градњи предметног објекта као целине, а који је закључен између одређених уговарача као суинвеститора.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.958/10 од 23.08.2010.године, решење Основног суда у Ужицу 3 П.бр.336/10(09) од 27.05.2010.године

Парнични поступак, који је прекинут када у току поступка умре странка, може се наставити тек по спроведеном оставинском поступку, односно по доношењу решења којим се утврђује састав заоставштине, основ наслеђивања и ко су наследници оставиоца.

Предметни поступак, ради својине и заузећа, прекинут је решењем првостепеног суда од 30.3.2010.године, због смрти туженог, који је умро у току трајања поступка, у јуну 2009.године. Решењем којим је прекинут поступак је одређено да се прекида поступак у овој правној ствари до окончања оставинске расправе иза смрти пок. Р.И.. Тужиоци су преко пуномоћника поднесцима од 1.4.2010.године и 13.4.2010.године, ставили предлог за наставак поступка, позивајући се на одредбу члана 217.став1.ЗПП, захтевајући да суд позове супругу и ћерку сада покојног Р.И., који су и његови правни следбеници, да преузму поступак.

Правилно је првостепени суд одбио предлог тужилаца за наставак поступка прекинутог решењем Основног суда у П., уз образложење да пошто није спроведен оставински поступак и није донето оставинско решење, нису испуњени услови да се поступак настави. Према стању у списима оставински поступак по смрти сада пок. Р.И. није покренут, па није утврђено да ли је исти располагао својом имовином за живота одређеним наследно правним уговором или евентуално тестаментом, или ће наслеђивање његове имовине бити по закону и ко ће бити његов наследник.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.1118/2010 од дана:31.8.2010. године и решење Основног суда у Пожеги III-5-П-1999/10 од 14.06.2010.године

Предлог за понављање поступка је неблаговремен ако није поднет у року прописаном одредбом чл.424.ст.1.тачка 4. и 6.ЗПП,односно у року од 30 дана од дана када је странка сазнала за садржину  правноснажне пресуде.

Правилна је одлука првостепеног суда којом је одбачен као неблаговремен  предлог туженог за понављање поступка 14.05.2010.године. Тужени се као разлог за понављање поступка позвао на члан 422.став 1. тачка 9. у вези тачка 6.ЗПП, правноснажну пресуду Основног суда у У. П. I.745/07 од 26.09.2007.године, која пресуда је достављена туженом, дана 18.09.2007.године. С обзиром да је тужени дана 28.09.2007.године примио пресуду, од када је имао сазнање о њеној садржини, од тога дана је почео тећи субјективни рок од 30 дана за подношење предлога за понављање поступка, те како је тужени предлог за понављање поступка поднео дана 29.11.2009.године, након истека рока од 30 дана од дана када је могао употребити правноснажну пресуду, као разлог за понављање поступка, то је правилно првостепени суд сходно члану 426.став 1.ЗПП одбацио предлог туженог за понављање поступка као неблаговремен, јер није поднет у року прописаном одредбом чл.424.ст.1.тачка 4. и 6.ЗПП.

Стога су неоснована истицања у жалби туженог да је предлог за понављање поступка благовремен и дозвољен, односно да тужени без своје кривице није могао истаћи разлог прописан сходно члану 422. став 1. тачка 6. ЗПП, нити је могао да поднесе предлог за понављање поступка у року који је прописан чланом 424. став 1. тачка 4.ЗПП.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.1162/10 од 28.09.2010.године, решење Основног суда у Ужицу 1.П.1.бр.181/10 од 6.05.2010.године, исправљено решењем Основног суда у Ужицу 1.П.1.бр.181/10  од 7.07.2010.године

Неуредан је предлог за понављање поступка када није наведен законски основ по коме се тражи понављање поступка, околности из којих произилази да је предлог поднет у законском року и докази којим се поткрепљују наводи предлагача.

Правилна је одлука првостепеног суда којом је одбачен као неуредан предлог туженог за понављање поступка од 29.10.2009.године, допуњен поднеском од 4.03.2010.године. Имајући у виду да је подносиоцу предлога за понављање поступка наложено да уреди и допуни предлог, сходно члану 425.ЗПП, а тужени није поступио по наведеном решењу, јер је предлог за понављање поступка, поднет дана 29.10.2009.године, допуњен поднеском 4.03.2010.године, неразумљив и непотпун, то је правилно првостепени суд, сходно члану 103.ЗПП, предлог за понављање поступка туженог одбацио као неуредан. У предлогу за понављање поступка није наведен законски основ по коме се тражи понављање поступка, околности из којих произилази да је предмет поднет у законском року и докази којим се поткрепљују наводи предлагача.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.1072/10 од 25.08.2010.године и решење Основног суда у Пожеги 7 П.бр.115/09 од  11.06.2010.године

Неблаговремена је тужба за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због повреде права личности,части и угледа због објављене неистините информације у јавном гласилу, ако је поднета по протеку рока из члана 85.Закона о јавном информисању (Сл.главник РС 43/03 и 6/06).

Првостепеним решењем одбачена је тужба тужиоца као неблаговремена.Тужени је издавач недељника „В“, у ком је, у недељном издању од 4.4.2008.године, објављен чланак под називом „Утаја пореза“ са сликом тужиоца и текстом на целој страни, чији је аутор редакција листа.Тужбени захтев у овом спору тужилац је засновао на чињеници да је објављивањем наведеног чланка повређено лично право тужиоца, јер је обављена неистинита информација да је тужилац актер утаје пореза и других кривичних дела, да се бави сумњивим пословима који су добили свој основ кроз његово притварање, а цео текст да одржава лоше мишљење о тужиоцу са јасном поруком која је одаслата у свет читалаца и ширег аудоторијума, због чега је претрпео и још увек трпи душевне болове као последицу кршења права личности јер је његова част и његов углед у великом нарушена.

Испитујући благовременост поднете тужбе првостепени суд је утврдио да је тужба тужиоца неблаговремена, с обзиром да је чланак под насловом „Утаја пореза“ у недељном листу В објављен 4.4.2008.године, а да је тужилац тужбу са захтевом за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због повреде права личности и повреде части и угледа поднео 16.9.2009.године, због чега произилази да је тужба неблаговремена, јер је поднета по протеку рока који је прописан у одредбама члана 85.Закона о јавном информисању (Сл.главник РС 43/03 и 6/06). Наиме, сагласно чл.85.Закона о јавном информисању рок за тужбу за накнаду штете се подноси у року од 6 месеци од дана објављивања информације. А чланом 79.истог Закона је прописано да свако лице на које се односи нетачна , непотпуна и друга и информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице којем није објављена исправка, одговор и друга информације чије објављивање има право да тражи од јавног гласила у складу са овим законом, а која због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама тог закона независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.565/10 од 13.4.2010.године и решење Општинског суда у Ужицу П.бр.1067/09 од 21.9.2009.године

Суд је  дужан да у току целог поступка пази да ли је лице које се појављује као пуномоћник овлашћено за заступање. Ако суд утврди да лице које се појављује као пуномоћник није овлашћено за предузимање одређене радње, укинуће парничне радње које је то лице предузело ако те радње странка није накнадно одобрила.

У поступку претходног испитивања жалбе утврђено је да нису биле испуњене процесне претпоставке за одлучивање у другостепеном поступку, с обзиром да није приложено пуномоћје којим је тужени овластио пуномоћника Ж.Џ. адвоката из Ч. да га заступа у предметном спору и предузима процесне радње у његово име и за његов рачун, с обзиром да приложено пуномоћје садржи недостатке-нема печата друготуженог предузећа „АТМ“д.о.о. С. нити назначења да је директор као законски заступник тог предузећа потписао то пуномоћје.

С обзиром да је адвокат Ж.Џ.  поступао у својству пуномоћника друготуженог у овом поступку, да је њему достављен писмени отправак првостепене пресуде у име друготуженог и у његово име је изјавио жалбу на другостепену пресуду, првостепени суд ће спровести извиђајне радње и утврдити да ли је адвокат Ж.Џ. као пуномоћник овлашћен да заступа друготуженог у овом спору, па прибавити уредно, писмено, оверено печатом друготуженог, потписано од стране директора друготуженог као зак.заступника, пуномоћје којим ће законски заступник у име предузећа д.о.о. „АТМ“ С. овластити адвоката Ж.Џ. да друготужено предузеће заступа у предметној правној ствари и одобрити да сада предузете радње од стране овог лица, које су учињене у његово име и за његов рачун.

Решење Вишег суда у Ужицу  Гж бр.745/10 од 25.5.2010.године

У поступку претходног испитивања изјављене жалбе, утврђено је да није испуњена процесна претпоставка за одлучивање у другостепеном поступку  јер је утврђено да је у току поступка, у својству пуномоћника, тужиоце заступао Д.Д., адвокат из П. који је примио првостепено решење и жалбу туженог.

Сходно чл.92. ст.1 ЗПП, пуномоћник је дужан да приликом предузимања прве радње у поступку поднесе пуномоћје. У ставу 2. истог члана, прописано је да је суд дужан да у току целог поступка пази да ли је лице које се појављује као пуномоћник овлашћено за заступање. Ако суд утврди да лице које се појављује као пуномоћник није овлашћено за предузимање одређене радње, укинуће парничне радње које је то лице предузело, ако те радње странка није накнадно одобрила.С тога је потребно да првостепени суд од тужилаца прибави уредно потписано пуномоћје, у коме ће се навести лице овлашћено за заступање и изјављивање жалбе у поступку Основног суда у П 4П.бр.69/10, након чега ће одобрити предузете радње у наведеном поступку, у смислу одредбе члана 92.ст.2.ЗПП.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.1258/10 од 23.09.2010.године

Чињеница да је у току поступка извршена измена граница кат.парцела туженог сходно пројекту препарцелизације није разлог да се исправља решење о одређивању привремене мере у спору ради сметања државине.

Тужбом у овом спору тужилац је тражио да се утврди да га je тужени сметао у последњој мирној државини и коришћењу права сталне службености Поднеском од 19.5.2010.године пуномоћник тужиоца је прецизирао тужбени захтев у погледу означавања катастарског броја послужне парцеле, наводећи да је у међувремену тужени пројектом препарцелизације изменио границе својих кат.парцела тако да се спорни путни правац не пружа преко те парцеле већ преко кат.парцеле бр.4445/68 КО Чајетина, наводећи да је то сазнао после одржавања рочишта од 14.5.2010.године, па је тражио да се у том смислу исправи решење којим је одређена привремена мера.

Првостепени суд је у том смислу и исправио своје решење од 28.4.2010.године утолико што је у решењу о исправци наведено да уместо речи „послужна парцела кат.број 4445/14 КО Чајетина“ требају да стоје речи „послужна парцела кат.број 4445/68 КО Чајетина“.Међутим, оваква одлука првостепеног суда је заснована на битној повреди одредаба парничног поступка из чл.361.ст.1.а у вези чл.349.ст.1.и чл.354. ЗПП, па је морала бити укинута.

Наиме, основано се изјављеном жалбом указује да није било места исправци првостепеног решења јер  то што је тужилац у иницијалном акту навео да је послужна парцела бр.4445/14 КО Чајетина а не кат.парцела бр.4445/68 КО Чајетина, није законом предвиђен разлог за доношење решења о исправци одлуке, у овом случају решења. Сходно чл.349.ст.1.ЗПП погрешке у именима и бројевима као и друге очигледне погрешке у писању и рачунању, недостатке у облику и несагласност преписа пресуде са изворником исправиће председник већа односно судија појединац у свако доба.

Усвојеном привременом мером обезбеђује се одређена правна заштита тужиоцу.У конкретном случају, у међувремену, по подношењу тужбе, уследила је промена граница кат.парцела туженог али то не може бити разлог за исправљање првостепеног решења које је донето како је и предложено у предлогу за одређивање привремене мере, у складу са чињеничним стањем које је постојало у то време. Привременом мером наложено је туженом да постављену препреку уклони са правца службености, а та се препрека састоји од побијених дрвених дирека са три хоризонтална реда окорака, па је наведена чинидба у свему могућа и извршива, због чега по налажењу овог суда није било места исправци решења о одређивању привремене мере од 28.04.2010.године.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.898/10 од 16.6.2010.године и решење Основног  суда у Ужицу II 6.П.бр.1580/10 од 25.5.2010.године

Када је парнични поступак окончан судским поравнањем онда се у том спору не може тражити понављање правноснажно окончаног поступка,  јер је у смислу члана 422. ЗПП понављање поступка дозвољено само у случајевима када је парница окончана судском одлуком тј. пресудом или решењем.

Странке су пред првостепеним судом на рочишту од 6.10.2004. године у предмету П бр. 1129/04 закључиле поравнање које је на истом рочишту на записнику усвојено решењем суда и констатовано да има снагу правноснажне и извршне судске одлуке, а по примерак поравнања је накнадно достављен странкама дана 6.10.2004. године. Дана 4.02.2010.  године тужени је поднео захтев за понављање поступка, који је суд оценио као неразумљив и непотпун јер не садржи све што је потребно да би се по истом могло поступити у смислу члана 425. ЗПП, па је тај поднесак враћен  туженом  ради уређења и допуне. Тужени је затим дана 26.2.2010. године  поднесак вратио суду, а да га није уредио и допунио на начин како му је наложено, иако је претходно поучен да ће, уколико  предлог  буде враћен без наложене допуне, бити одбачен.

Како је тужени поднео предлог за понављање поступка  који није био  уређен и допуњен на начин како је наложено, а упозорен је на последице пропуштања, првостепени суд је утврдио да је такав предлог неуредан, јер не садржи све што је потребно да би се по истом могло поступити у смислу чл.425 ЗПП, па га је одбацио, сагласно члану 103. Закона о парничном поступку.

Овај суд налази да су разлози за одбацивање предлога  за понављање поступка погрешни, али да то није утицало на законитост побијаног решења. Наиме, када је парнични поступак окончан судским поравнањем онда се у том спору не може тражити понављање правноснажно окончаног поступка,  јер у смислу члана 422. ЗПП понављање поступка је дозвољено само у случајевима када је парница окончана судском одлуком тј. пресудом или решењем. Стога се поднети предлог за понављање поступка у сваком случају морао одбацити,јер није био дозвољен, па се неосновано жалбом туженог  побија законитост и правилност првостепеног решења којим је предлог  за понављање поступка одбачен.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж. бр. 931/2010 од дана 09.7.2010.г. и решење Основног суда у Пожеги П. бр. 1129/04 од 18.03.2010. године

Против решења о одређивању привремене мере у току поступка због сметања државине није дозвољена посебна жалба.

Из списа предмета произилази да је тужилац првостепеном суду поднео тужбу против туженог, због сметања државине сталне  службености Истовремено је у тужби ставио и предлог за одређивање привремене мере.Првостепени суд је усвојио предложену привремену меру, налазећи да је тужилац учинио вероватним постојање потраживања и опасност да ће се оно осујетити или знатно отежати. Одлучено је да привремена мера ступа на снагу одмах и да се има примењивати до окончања спора, да ће се о трошковима одређивања привремене мере одлучити уз одлуку о главној ствари и да против те привремене мере није дозвољена посебна жалба.

Сагласно чл.449 став 1.ЗПП у току поступка у парницама због сметања државине суд може по службеној дужности и без саслушања противне странке одредити привремене мере које се примењују у извршном поступку ради отклањања хитне опасности противправног оштећења или спречавања насиља или отклањања ненадокнадиве штете.Ставом 3.тог члана прописано је да против решења о одређивању привремене мере није дозвољена посебна жалба.

Сходно изложеном, а имајући у виду цитирану законску одредбу, као и чињеницу да је првостепени суд у изреци побијаног решења навео да против усвојене привремене мере није дозвољена посебна жалба, Виши суд у Ужицу је одбацио жалбу туженог, насловљену као приговор на решење о привременој мери, јер је она недoзвољена. У конкретном случају разлоге које износи у жалби на наведено решење тужени може истицати у току поступка због сметања државине или у жалби на одлуку у главној ствари, у зависности од коначног исхода спора.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.1236/10 од 15.09.2010.године и решење о привременој мери Основног суда у Ужицу I 1 П бр.1798/10 од 25.06.2010.године

У споровима из радних односа, сходно члану 438. ЗПП, рок за изјављивање жалбе износи 8 дана,без обзира на вредност предмета спора.

Из списа предмета произилази да је тужени 1.6.2010. године поднео жалбу против пресуде Основног суда у Ужицу 3 П1. бр. 36/10 (09) од 15.4.2010. године. Побијана пресуда је уручена пуномоћнику туженог 18.5.2010. године, а наредног дана, почев од 19.5.2010. године, је почео да тече законски рок за жалбу од 8 дана,који је и остављен у правној поуци.  Рок за жалбу је истекао 27. маја 2010. године, па произилази да је жалба туженог од 1. јуна 2010. године поднета након протека законског рока.

Стога је првостепени суд правилно одбацио жалбу туженог, позивајући се на овлашћење из члана 365. став 1. и  2. ЗПП којим  је прописано да ће суд неблаговремену, непотпуну или недозвољену жалбу одбацити решењем,и да је жалба неблаговремена ако је изјављена после истека законског рока за њено подношење.

Без утицаја су, на другачију одлуку у овој правној ствари, наводи жалбе да је на предметни спор требало применити одредбу члана 355. став 1. ЗПП,односно одредбе о законом предвиђеном року за жалбу од 15 дана од дана достављања првостепене пресуде а имајући у виду висину тужбеног захтева и чињеницу да се ради о захтеву за накнаду разлике штете од осигураника као солидарног дужника за штету причињену моторним возилом.У конкретном случају реч је о радном спору, јер је тужилац тужбом тражио  накнаду нематеријалне штете од свог послодавца због повреде коју је задобио на раду, а члан 164. Закона о раду прописује  да у случају да запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом, послодавац је дужан да му накнади штету, у складу са законом и општим актом. Како у споровима из радних односа, сходно члану 438. ЗПП, рок за изјављивање жалбе износи 8 дана, то је првостепени суд дао правилну поуку о праву на жалбу која се изјављује у овој врсти спора у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка првостепене пресуде. 

Решење Вишег суда у Ужицу Гж. бр. 961/2010 од 09.7.2010.г. и решење Основног суда у Ужицу 3 П1. бр. 36/10 (09) од 04.06.2010. године

Против правноснажне одлуке се не може изјавити жалба, већ ванредни правни лек.

Из списа предмета произилази да је пресудом Општинског суда у И. П.бр.580/06 од 4.5.2007.године, укинут у целости платни налог усвојен решењем истог суда Пл.бр.210/06 од 17.11.2006.године и обавезан тужени да тужиоцу на име дуга исплати износ од 140 ДМ у динарској противвредности према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе. Истом пресудом обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износ од 4.400,00 динара. Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, те је пресудом Окружног суда у У. потврђена пресуда Општинског суда у И. и жалба туженог одбијена као неоснована. Тужени је дана 1.3.2010.године Врховном касационом суду, поднео жалбу  на пресуду Општинског суда у И.  и пресуду Окружног суда у У. и о поднетој жалби лично се изјаснио на записнику пред Општинским судом у И.

Правилна је одлука првостепеног суда којом је сходно члану 365.став1.ЗПП, жалба туженог одбачена као недозвољена. Тужени је поднео жалбу против одлуке првостепеног суда и другостепени суд је одлучио по изјављеној жалби туженог, те су наведене одлуке правноснажне и против ових одлука се не може изјавити жалба, већ вандредни правни лек. 

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.1136/10 од 30.8.2010.године и решење Основног суда у Пожеги П.бр.580/06 од 16.6.2010.године

Жалба мора да садржи и потпис подносиоца жалбе.

Из списа предмета произилази да је пуномоћник тужених, адвокат М.П. из У., дана 18.11.2009.године, изјавио жалбу против пресуде Општинског суда у Б.Б., која жалба није потписана од стране пуномоћика-адвоката.Првостепени суд је, сходно члану 357. став 4. и  358. став 1. у вези са чланом 103.ЗПП, одлучио да се одбацује жалба тужених, поднета од стране њиховог пуномоћника, адвоката М.П. из У,, изјављена на пресуду Општинског суда у Б.Б, јер пуномоћник тужених, није потписао жалбу.

Неосновани су наводи у жалби пуномоћника тужених да је дошло до случајног пропуста, односно до не потписивања жалбе, те да је предат примерак жалбе на којој, испод имена нема потписа, а да на осталим примерцима жалбе потпис постоји, да на свим примерцима жалбе и у заглављу, у горњем левом углу и на крају жалбеног поднеска, где је откуцано име пуномоћника, на месту где треба да стоји потпис, стављен печат пуномоћника-адвоката, те да жалба није неразумљива и нејасна и да се по жалби може поступати.Одредбом чл.357.став 4.ЗПП прописано да жалба мора да садржи и потпис подносиоца жалбе. У заглављу у горњем левом углу стављен је печат пуномоћника адвоката, а на крају жалбеног поднеска откуцано је име пуномоћника, али жалба није потписана, те је одбачена, сходно члану 103.став 6.ЗПП.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.209/10 од 9.03.2010.године и решење Општинског суда у Бајиној Башти П.бр.157/09 од 28.11.2009.године

За постојање пресуђене ствари потребно је да се испуне три услова: да постоји идентитет странака у истој или обрнутој улози, идентитет захтева и идентитет чињеничног основа.

Наиме, тужилац тужбом у овом спору тражи исплату законске затезне камате на износ дуга од 67.000,оо динара који је тужени платио дана 20.06.2007. године, обрачунате почев од 18.10.1998. године. С обзиром да је већ пресудом Општинског суда у П. П.бр.75/07 од 14.02.2007. године правноснажно одбијен тужбени захтев тужиоца, којим је он од туженог захтевао камату на износ од 67 000,оо динара, почев од 17.10.1998. године, као дана доспелости, па до коначне исплате, првостепени суд је пропустио да испита да ли  је у конкретном случају реч о правноснажно пресуђеној ствари.

Сходно члану 346. став 2. ЗПП суд током целог поступка по службеној дужности пази да ли је ствар правноснажно пресуђена и ако утврди да је парница покренута по захтеву о коме је већ правноснажно одлучено, одбациће тужбу. Стога ће првостепени суд разјаснити  да ли се ради о правној ствари која је већ правноснажно пресуђена и утврдити да ли је између истих странака и пред истим судом већ вођен поступак по истом основу, који је правноснажно окончан, и да ли су у том поступку и у предметном спору постављени идентични тужбени захтеви засновани на истом чињеничном основу. Наиме, за истоветност основа спора није меродавна правна квалификација чињеница него њихова фактичка истоветност, јер је тужбени основ истоветан ако је идентичан догађај на коме се заснива тужбени захтев.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.32/10 од 1.02.2010.године и пресуда Општинског суда у Пријепољу П.бр.110/09 од 18.06.2009. године

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК

Изјава законског заступника извршног повериоца „да ће за све раднике који су потписали вансудско поравнање судске трошкове сносити предузеће“ у парничном поступку ради исплате зарада нема утицаја на поступак извршења ради наплате судских трошкова од извршног дужника,који су настали у парничном поступку по тужби извршног дужника против извршног повероца ради поништаја тог вансудског поравнања.

Извршном исправом-правноснажном пресудом Општинског суда у Пожеги П.бр.718/2004 од 7.12.2004. године одбијен је тужбени захтев тужиље против туженог АД „Б“ П., којом је тужиља тражила да се утврди да је члан 2. вансудског поравнања, закљученог између тужиље и туженог, ништав, те да у том члану не производи правно дејство. Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженом плати на име трошкова парничног поступка 8.300,оо динара.На основу наведене извршне исправе, првостепени суд је усвојио предлог за извршење и одредио извршење против извршног дужника пописом и продајом покретних ствари, ради наплате износа од 8.300,оо динара на име трошкова парничног поступка, као и трошкова извршења.

У жалби тужена се позвала на чл.15 став 1. тачка 8.  и 11. Закона о извршном поступку тврдећи да се извршни поверилац својим актом, без датума и броја, обавезао да ће за све раднике који су потписали вансудско поравнање судске трошкове сносити АД Б., те како та одлука извршног повериоца није стављена ван снаге.Међутим, овакви наводи жалбе се нису могли прихватити, с обзиром да из садржине списа предмета произилази да је наведена изјава директора предузећа АД „Б“ П „да ће за све раднике који су потписали вансудско поравнање, судске трошкове сносити то предузеће“ сачињена и односи се  на парнице  које су  извршни дужник и остали радници извршног повериоца водили ради исплате зарада. Произилази да је приликом закључења вансудског поравнања са радницима предузећа директор обећао да до тада настале судске трошкове,али у споровима за исплату неисплаћених зарада по тужбама тих радника, неће сносити радници, јер су се радници тих зарада одрекли и повукли тужбе. Та изјава је сачињена 2003. године,дакле у време пре покретања парнице за поништај судског поравнања.

У поступку извршења ради наплате потраживања извршног повериоца висина износа који ће се наплатити од извршног дужника ће се утврдити према стању дуга а не према висини одобреног кредита.

Извршни поверилац је поднео првостепеном суду предлог за извршење на основу извршне исправе-решења и споразума о обезбеђењу новчаних потраживања  И.бр.259/07. године ради наплате потраживања извршног дужника у износу од  85.939,16 еура у динарској противвредности са законском затезном каматом захтевајући и исплату трошкова извршног поступка. Извршни поверилац је предложио да суд ради наплате доспелих потраживања донесе решење којим ће усвојити предлог за извршење продајом непокретне имовине извршног дужника, ближе наведене у изреци првостепеног решења,а као доказ о својини извршног дужника на тим непокретностима приложио је суду препис листа непокретности број 821 КО Д.,  где  су наведене непокретности уписане на извршног дужника под теретом заложеног права у корист више правних субјеката, између осталих и извршног повериоца.

Произилази да  је  предметно решење о извршењу засновано на извршној исправи-решењу донетом по споразуму о обезбеђењу новчаних потраживања  заснивањем заложног права на непокретностима извршног дужника  И.бр.259/07 од 13.04.2007. године, а не на потврди о стању дуга, с тим што из списа предмета произилази да је терет  на непокретностима извршног дужника -хипотека уписана ради обезбеђења новчаног потраживања из уговора о кредиту на износ од  70.000 еура. На основу ових чињеница је првостепени суд морао испитати да ли је основан предлог извршног повериоца којим се тражи извршење забележбом у јавним књигама решења о извршењу, утврђивањем вредности и продајом непокретности извршног дужника ради наплате потраживања од 85.939,16 еура или неког другог износа. Наиме и из садржине обавештења извршног повериоца, које је упућено  извршном (заложном) дужнику и дужнику из уговора о кредиту произилази да је на дан 17.08.2009. године дуг на име затезне и редовне камате и на име доспеле главнице 21.436,92 еура у динарској противвредности по средњем курсу на дан плаћања.

У поновном поступку првостепени суд ће отклонити указане пропусте имајући у виду изложене примедбе, утврдити  на који  износ се може одредити извршење  ради наплате потраживања извршног повериоца и у вези тога ценити решење о заснивању заложног права извршног дужника, па ће уз правилну примену законских одредаба донети правилну  и закониту одлуку.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж бр.880/10 од 8.06.2010.године и решење Основног суда у Пожеги II И бр. 2966/10 од 12.01.2010. године

Поступак извршења се обуставља ако извршни поверилац у остављеном року од три месеца од дана пријема обавештења да извршни дужник нема своје покретне имовине која би се могла пописати, није предложио поновни попис покретне имовине.

Првостепеним решењем, исправљеним решењем Основног суда у П. 8 И бр.114/10 од 19.05.2010.године, обустављен је извршни поступак против извршног дужника.С обзиром да извршни дужник није добровољно извршио обавезу исплате на име доприноса за издржавање извршног повериоца за месец новембар у износу од 9.000,оо динара а ни трошкове извршног поступка,  службено лице суда је изашло на лице места код извршног дужника кући и констатовало да извршни дужник нема своје покретне имовине која би се могла пописати. То обавештење је извршном повериоцу достављено, а исто је примила законски заступник извршног повериоца дана 25.12.2009. године, па како извршни поверилац у остављеном року, од три месеца од дана пријема истог, није предложио поновни попис покретне имовине, обустављен је поступак извршења.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио одредбу члана 79. ЗИП.Наиме, обавештење да дужник нема своје покретне имовине извршном повериоцу достављено је 25.12.2009. године, и како је протекао рок од три месеца за стављање предлога за поновни попис, дана 25.03.2010.године, тиме је извршни поверилац изгубио право да предлаже поновни попис имовине, јер се поступак извршења морао обуставити.

Ни наводи жалбе да се решење о извршењу може извршити на  заради извршног дужника нису од утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, с обзиром да је извршни поверилац пропустио рок да  предложи поновни попис покретне имовине или предложи промену средства извршења. Суд одређује извршење на  оном средству извршења како је то извршни поверилац предложио у свом предлогу за извршење, па имајући у виду да је предлогом извршног повериоца предложено извршење на покретним стварима а не на заради извршног дужника, суд је правилно поступио када је члану 79 ЗИП обуставио извршење. Своје потраживање поверилац може остварити на другом предмету извршења подношењем новог предлога за извршење.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж бр.1080/10 од 24.08.2010.године и решење Основног суда у Пријепољу 8 И бр.114/10 од 14.04.2010. године, исправљено решењем 8 И бр.114/10 од 19.05.2010 године

Није било места одбацивању предлога извршних поверилаца за одређивање извршења против извршног дужника у случају да је обавеза установљена извршном пресудом солидарна.

Првостепени суд је, сходно чл.103.ст.6.ЗПП у вези чл.27.ЗИП, одбацио као неуредан предлог извршних поверилаца за  одређивање извршења против извршног дужника КС , наводећи да су   извршном исправом, извршни дужници обавезани да извршним повериоцима плате на име трошкова кривичног поступка износ од 13.120,00 динара, те се у конкретном случају не ради о солидарној обавези, па повериоци нису могли захтевати, нити предложити одређивање извршења против извршних дужника, као солидарних дужника, јер се солидарност не претпоставља, већ се одређује извршном исправом. Међутим оваква одлука првостепеног суда, за сада се као правилна не може прихватити.

Основана су истицања у жалби извршних поверилаца да је првостепени суд погрешно применио материјално право, одредбе члана 412, 413. и 414.ЗОО, да су по извршној исправи КР и КМ обавезани да КС и КБ плате на име трошкова кривичног поступка 13.120,00 динара, што значи да ова обавеза није дељива у смислу чл.412.ЗОО, него је солидарна, те су сходно чл.435.ЗПП извршни повериоци предлог за извршење поднели против КС, као солидарног дужника, те је предлог за извршење уредан и првостепени суд га није могао одбацити као неуредан.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.888/10 од 28.06.2010.године и решење Основног суда у Пријепољу II–8–И.950/10 од 29.04.2010.године.